Про­фе­сор др Егон Фе­ке­те ро­ђен је 1931. го­ди­не у Бе­о­гра­ду. Основ­ну шко­лу је за­вр­шио у Ср­бо­бра­ну, а гим­на­зи­ју у Зе­му­ну. На Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду ди­пло­ми­рао је 1956. го­ди­не на гру­пи за срп­ско­хр­ват­ски је­зик и књи­жев­ност. Док­то­ри­рао је 1967. го­ди­не на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду са те­зом Об­лик, зна­че­ње и упо­тре­ба од­ре­ђе­ног и нео­д­ре­ђе­ног при­дев­ског ви­да у срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку.
     По­сле ди­пло­ми­ра­ња, Егон Фе­ке­те је ра­дио у Ту­ри­стич­кој штам­пи – као уред­ник Ту­ри­стич­ких но­ви­на. У Ин­сти­тут за срп­ско­хр­ват­ски је­зик пре­шао је 1961. го­ди­не, ка­да је био иза­бран за аси­стен­та. Био је ан­га­жо­ван као об­ра­ђи­вач Реч­ни­ка срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка СА­НУ. Био је ду­го­го­ди­шњи на­уч­ни са­вет­ник, од­но­сно уред­ник и су­ре­дак­тор Реч­ни­ка срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка, што је нај­ви­ше зва­ње и аутор­ско ме­сто у окви­ру Ре­дак­ци­је Реч­ни­ка СА­НУ. Та­ко­ђе, био је пет го­ди­на и вр­ши­лац ду­жно­сти ди­рек­то­ра Ин­сти­ту­та.
     По­ред ра­да у Ин­сти­ту­ту, др Фе­ке­те се ба­вио и пе­да­го­шким по­слом. Био је до­цент, по­том и ван­ред­ни про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Но­вом Са­ду, где је др­жао на­ста­ву о стан­дар­ди­за­ци­ји, мор­фо­ло­ги­ји и фо­не­ти­ци стан­дард­ног срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка. Та­ко­ђе, био је че­ти­ри го­ди­не про­фе­сор срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти на Уни­вер­зи­те­ту у Франк­фур­ту на Мај­ни.
     На­уч­ни рад др Его­на Фе­ке­те по­све­ћен је лин­гви­сти­ци и, по­себ­но, лек­си­ко­ло­ги­ји и лек­си­ко­гра­фи­ји, за­тим исто­ри­ји срп­ског је­зи­ка, срп­ско­хр­ват­ској оно­ма­сти­ци и са­вре­ме­ном срп­ском стан­дард­ном је­зи­ку. Об­ја­вио је ви­ше ра­до­ва и књи­га, ме­ђу оста­ли­ма и – ди­сер­та­ци­ју Об­лик, зна­че­ње и упо­тре­ба од­ре­ђе­ног и нео­д­ре­ђе­ног при­дев­ског ви­да у срп­ско­хр­ват­ском је­зи­ку, Уче­шће Све­тог Са­ве или ње­го­вих са­рад­ни­ка у из­ра­ди Жич­ке по­ве­ље, Нор­ми­ра­ње и је­зич­ка то­ле­ран­ци­ја, Уло­га срп­ских пи­са­ца дру­ге по­ло­ви­не ХIХ ве­ка у за­сни­ва­њу мо­дер­ног књи­жев­ног је­зи­ка, О Реч­ни­ку срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка СА­НУ, Да ли су ћи­ри­ли­ца и ла­ти­ни­ца на­ци­о­нал­на пи­сма?, Не­ке по­ја­ве си­стем(ат)ског на­ру­ша­ва­ња ак­це­нат­ске нор­ме и дру­ге. У ко­а­у­тор­ству с Дра­гом Ћу­пи­ћем и Бог­да­ном Тер­зи­ћем об­ја­вио је две књи­ге под на­сло­вом Сло­во о је­зи­ку – је­зич­ки по­уч­ник.
     Је­дан је од ко­а­у­то­ра јед­но­том­ног Реч­ни­ка срп­ско­га је­зи­ка.
     По­себ­но је би­ло це­ње­но ства­ра­лач­ко ан­га­жо­ва­ње др Его­на Фе­ке­те у Уре­ђи­вач­ком од­бо­ру Реч­ни­ка срп­ско­хр­ват­ског књи­жев­ног и на­род­ног је­зи­ка, ко­ји из­да­је Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти, као и у Ко­ми­си­ји за твор­бу ре­чи Ме­ђу­на­род­ног ко­ми­те­та сла­ви­ста и Од­бо­ру за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка СА­НУ.
     За свој до­при­нос кул­ту­ри го­во­ра Егон Фе­ке­те је до­био ви­ше при­зна­ња, из­ме­ђу оста­лих две Го­ди­шње на­гра­де Ра­дио-те­ле­ви­зи­је Ср­би­је за не­го­ва­ње кул­ту­ре го­во­ра и Злат­ну знач­ку Кул­тур­но­про­свет­не за­јед­ни­це Ср­би­је.
     Јав­ност је по­себ­но це­ни­ла ње­го­во ан­га­жо­ва­ње на по­сло­ви­ма је­зич­ке кул­ту­ре. Од 26. ма­ја 2001. го­ди­не у су­бот­њем Кул­тур­ном до­дат­ку По­ли­ти­ке об­ја­вљи­вао је у ру­бри­ци Сло­во о је­зи­ку за­па­же­не тек­сто­ве о је­зич­кој кул­ту­ри и на­чи­ни­ма да се она уна­пре­ди, а те члан­ке са­бра­не је об­ја­вио у књи­га­ма Је­зич­ке до­у­ми­це I–II.
     Егон Фе­ке­те је пре­ми­нуо 15. мар­та 2009. го­ди­не.