Егон Фекете

ЈЕЗИЧКЕ ДОУМИЦЕ I–II

     Раз­вр­ста­ни у две књи­ге, је­зич­ки са­ве­ти на­шег углед­ног лин­гви­сте, проф. др Его­на Фе­ке­те, ну­де на де­се­ти­не прак­тич­них ре­ше­ња за по­бољ­ша­ње је­зич­ке кул­ту­ре. Пи­са­не је­згро­ви­то и ја­сно, књи­ге Је­зич­ке до­у­ми­це I и II по­ста­ле су не­за­о­би­ла­зни при­руч­ник за уна­пре­ђе­ње и је­зич­ке и оп­ште кул­ту­ре.

Језичке доумице, књига прва     ЦЕНА: 486 динара
Језичке доумице, књига друга    ЦЕНА: 486 динара

     Не јед­ном је ука­зи­ва­но на то да но­ви­на­ри у јав­ним ме­ди­ји­ма, при­ме­ром свог го­во­ра, зна­чај­но ути­чу и на је­зич­ку кул­ту­ру пу­бли­ке.
     На­жа­лост, пу­бли­ка се сва­ко­днев­но су­сре­ће с го­вор­ним по­сле­ни­ци­ма у јав­ним ме­ди­ји­ма, осо­би­то на те­ле­ви­зи­ји, ко­ји се са­пли­ћу мал­те­не о еле­мен­тар­ну је­зич­ку ва­ља­ност, на­ру­ша­ва­ју­ћи је осо­би­на­ма про­фа­ног, ко­ло­кви­јал­ног го­во­ра, фа­ми­ли­јар­ног, жар­гон­ског из­ра­жа­ва­ња, ак­це­нат­ским огре­ше­њи­ма, не­по­треб­ним по­шта­па­ли­ца­ма, не­су­ви­слим ре­че­ни­ца­ма, чак и не­по­што­ва­њем (не­зна­њем) основ­них гра­ма­тич­ких од­ред­би и пра­ви­ла.
     Илу­стро­ва­ће­мо то са са­мо не­ко­ли­ко при­ме­ра, ко­јих ина­че че­сто има у из­о­би­љу.
     У ме­ди­ји­ма је, на при­мер, за не­ве­ште го­вор­ни­ке „спа­со­но­сна“ реч при­ча, реч ко­ја се го­то­во без ика­квих кри­те­ри­ју­ма упо­тре­бља­ва за све и сва­шта, где јој ни по зна­че­њу ни по упо­треб­ној вред­но­сти, ме­сто ни­је.
     Сво­је­вре­ме­но смо, исти­на, ука­за­ли на ову ни­чим оправ­да­ну „по­ја­ву“, али је не­сми­сле­на упо­тре­ба ре­чи при­ча го­то­во све­срд­но при­хва­ће­на не са­мо од мно­гих (је­зич­ки нео­бра­зо­ва­них) но­ви­на­ра, већ се све че­шће чу­је и у ка­зи­ва­њу ви­со­ко обра­зо­ва­них ин­те­лек­ту­а­ла­ца и по­сле­ни­ка. Сва­ко­днев­но, на­и­ме, слу­ша­мо, осо­би­то на те­ле­ви­зи­ји, не­су­ви­сле ре­че­ни­це по­пут – „у на­став­ку ве­сти иде при­ча из фуд­ба­ла“; да ће­мо би­ти у мо­гућ­но­сти „да по­гле­да­мо при­чу ко­ја се до­го­ди­ла ју­че“; шта гра­ђа­ни тре­ба да зна­ју – „кад поч­ну при­чу око упи­са не­крет­ни­на“; ко­је „при­че лист ’Да­нас’ ну­ди“, ка­ко ће и „ауто­мо­бил­ске тр­ке би­ти јед­на за­ни­мљи­ва при­ча“ итд.
     Реч при­ча као да је по­ста­ла не­ка вр­ста џо­ке­ра, ко­јом го­вор­ни­ци оскуд­них из­ра­жај­них спо­соб­но­сти за­ме­њу­ју чи­та­ву па­ле­ту дру­гих, „нор­мал­них“ ре­чи, та­квих као што су: про­блем, до­га­ђај, пи­та­ње, те­ма, ин­фор­ма­ци­ја, ре­пор­та­жа, на­пис, по­ду­хват, чи­ње­ни­ца, од­лу­ка ко­је се за­ме­њу­ју јед­но­став­ном реч­ју при­ча.
     Су­ви­шно је ре­ћи ко­ли­ко се ти­ме је­зик не са­мо оси­ро­ма­шу­је, већ и го­вор­ни ис­каз обе­сми­шља­ва. Ово тим ви­ше што не­ин­вен­тив­ни го­вор­ни­ци реч при­ча уво­де чак и у не­мо­гу­ће обр­те, та­кве, ре­ци­мо, по ко­ји­ма при­ча мо­же – „да иде“, у ко­ју (при­чу) се мо­же „ући и/ли иза­ћи“, или се при­ча мо­же ви­де­ти и по­гле­да­ти, а по не­ки­ма при­ча мо­же чак и да се по­пи­је итд.
    По­пу­лар­ност ужи­ва и гла­гол оче­ки­ва­ти. У стан­дард­ној упо­тре­би рад­ња „оче­ки­ва­ти“ свој­стве­на је углав­ном чо­ве­ку (сем кад су по­сре­ди зна­чај­ни до­га­ђа­ји, не­да­ће и сл.), али по но­ви­нар­ској ло­ги­ци мо­же би­ти и обр­ну­то: не оче­ку­је чо­век (не­ко­га, не­што), обр­ну­то: чо­ве­ка оче­ку­ју – ве­сти, оче­ку­ју га на­став­ци (чла­на­ка у но­ви­на­ма), оче­ку­ју га еми­си­је, ин­фор­ма­ци­је итд. Ови­ме су де­вал­ви­ра­ни ре­гу­лар­ни гла­го­ли на­ла­зи се, на­ста­вља­ју се, об­ја­вљу­је се, пи­ше, сле­ди и др. Не­ка­да се, ре­ци­мо, го­во­ри­ло: „Ка­кво ће вре­ме би­ти су­тра?“, а да­нас – „Ка­кво нас вре­ме оче­ку­је су­тра?“
     Кад је ста­ње ства­ри та­кво (а та­кво је), не­ће за­чу­ди­ти ни ре­че­ни­це ТВ-но­ви­на­ра (ко­је смо за­бе­ле­жи­ли): „Ка­ко де­ца мо­гу да до­ђу у кан­ди­да­ту­ру за из­бор мис Ма­ла си­ре­на“; „Са­мо још јед­но пи­та­ње да вас пи­там“; „То­ни Блер ће остав­ку под­не­ти у на­ред­них две го­ди­не“ (ме­сто „у на­ред­не две го­ди­не“); „Ки­ши­ца се де­ша­ва“ (ме­сто „ки­ши­ца па­да“); „По­ја­вљи­ва­ње пред су­дом ће се до­го­ди­ти су­тра“; „Нар­ко­ма­ни мо­гу да бу­ду не­бе­збед­ни за ђа­ке у шко­ли“, а хте­ло се ре­ћи – да ђа­ци (а не нар­ко­ма­ни) не мо­гу би­ти без­бед­ни због нар­ко­ма­на, итд.
     Слич­них при­ме­ра мо­же­мо на­ћи на­пре­тек, али за­кљу­чак се мо­же из­ве­сти са­мо је­дан: та­ква скли­зну­ћа то­ле­ри­шу се у ме­ди­ји­ма не­сме­та­но и пу­бли­ци лан­си­ра – не­ко­рек­тан, оне­чи­шћен, обе­сми­шљен и вул­га­ри­зо­ван (про­фе­си­о­нал­ни) је­зик, та­кав ко­јим се, ка­ко ре­че је­дан наш ко­ле­га, је­зик гру­бо уру­ша­ва, а да за то као да ни­ко и не ма­ри.
     За­то је на­ме­ра ове књи­ге упра­во у то­ме да сво­јим ко­мен­та­ри­ма и об­ја­шње­њи­ма (до­у­ми­ца­ма) ука­же на мно­ге од је­зич­ких не­по­зна­ни­ца, али и да ре­а­гу­је на пи­та­ња ко­ја се у је­зич­кој прак­си ја­вља­ју као но­ва или не­до­вољ­но ап­сол­ви­ра­на, а на ко­ја стан­дард­на лин­гви­стич­ка ли­те­ра­ту­ра не да­је (увек) по­тре­бан или до­во­љан од­го­вор.
     Ме­ђу­тим, не са­мо да ди­рект­но од­го­во­ри на оно што би мо­гло би­ти је­зич­ко пи­та­ње. Већ и да чи­та­о­це упу­ти да на осно­ву ов­де ко­мен­та­ри­са­них при­ме­ра и об­ја­шње­ња мо­гу и са­ми, сво­јим здра­вим је­зич­ким осе­ћа­њем и вла­сти­том је­зич­ком ло­ги­ком, увек из­на­ћи до­бра и ва­лид­на ре­ше­ња за све оно што би мо­гло пред­ста­вља­ти је­зич­ку не­до­у­ми­цу.
     У же­љи да у то­ме ова књи­га да по­мог­не, ста­вља­мо је у ру­ке чи­та­ла­ца с на­дом да ће за­да­так ко­ји има ва­ља­но и ис­пу­ни­ти.