Ово је пр­ви пут да се це­ло­куп­но де­ло ово­га ве­ли­ког пе­сни­ка, свет­ски по­зна­тог драм­ског пи­сца, про­ниц­љи­вог есе­ји­сте, вр­сног при­по­ве­да­ча и дра­го­це­ног пу­бли­ци­сте по­ја­ви у сво­јој пу­но­ћи пред чи­та­о­ци­ма. Ти­ме ће се сте­ћи пра­ви увид у ши­ри­ну, ра­зно­вр­сност, раз­у­ђе­ност и бо­гат­ство јед­ног моћ­ног опу­са. Реч је, не­сум­њи­во, о жи­вом кла­си­ку мо­дер­ног срп­ског пе­сни­штва, о пе­сни­ку ши­ро­ке и бо­га­те књи­жев­не кул­ту­ре и раз­ви­је­не те­о­риј­ске и кри­тич­ке са­мо­све­сти.

     Ода­бра­на де­ла Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа у два­на­ест књи­га дра­го­цен је и у но­ви­је вре­ме са­свим ре­дак из­да­вач­ки по­ду­хват. Ово је пр­ви пут да се це­ло­куп­но де­ло ово­га ве­ли­ког пе­сни­ка, свет­ски по­зна­тог драм­ског пи­сца, про­ниц­љи­вог есе­ји­сте, вр­сног при­по­ве­да­ча и дра­го­це­ног пу­бли­ци­сте по­ја­ви у сво­јој пу­но­ћи пред чи­та­о­ци­ма. Ти­ме ће се сте­ћи пра­ви увид у ши­ри­ну, ра­зно­вр­сност, раз­у­ђе­ност и бо­гат­ство јед­ног моћ­ног опу­са. Реч је, не­сум­њи­во, о жи­вом кла­си­ку мо­дер­ног срп­ског пе­сни­штва, о пе­сни­ку ши­ро­ке и бо­га­те књи­жев­не кул­ту­ре и раз­ви­је­не те­о­риј­ске и кри­тич­ке са­мо­све­сти.
     Ода­бра­на де­ла Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа са­ста­вље­на су из шест основ­них сег­ме­на­та. На пр­вом ме­сту је Си­мо­ви­ће­во лир­ско пе­сни­штво, из­у­зет­но сло­же­но и ра­зно­вр­сно, с ве­ли­ким и не­до­вољ­но уоче­ним хо­ти­мич­ним про­ме­на­ма, али и са стал­ном упо­ри­шном тач­ком. По­е­зи­ја је по сво­јој при­ро­ди чу­до, а те­му чу­да Си­мо­вић би­љант­но ва­ри­ра и у сво­јој вр­хун­ској дра­ми Чу­до у Шар­га­ну, и у ни­зу лир­ских пе­са­ма. Си­мо­ви­ће­ва по­е­зи­ја је у зна­ку из­ни­јан­си­ра­не иро­ни­је, осо­бе­ног и дра­го­це­ног ху­мо­ра и ка­рак­те­ри­стич­не гро­те­ске; по­е­зи­ја окре­ну­та чо­ве­ку, ње­го­вом стра­да­њу и ње­го­вој из­др­жљи­во­сти, чо­ве­ко­вом гро­бу, пе­ва­на не­кад по­не­кад из под­зем­не пер­спек­ти­ве упо­ко­је­но­га; то је по­е­зи­ја нео­бич­ног и не­кон­вен­ци­о­нал­ног па­три­о­ти­зма, чи­ји је ве­ро­ват­но нај­бо­љи из­раз да­нас већ кла­сич­на Ба­ла­да о Стој­ко­ви­ћи­ма; то је по­е­зи­ја из­у­зет­но ус­пе­лог мо­ли­тве­ног то­на, про­же­тог ме­та­фи­зич­ком зеб­њом и на­дом, чи­ји је вр­хун­ски из­раз да­нас та­ко­ђе кла­сич­на де­се­то­дел­на пе­сма Де­сет обра­ћа­ња Бо­го­ро­ди­ци Тро­је­ру­чи­ци Хи­лан­дар­ској; то је по­е­зи­ја апо­ка­лип­тич­них ви­зи­ја, сме­лих, ам­би­ва­лент­них, че­сто за­стра­шу­ју­ћих пе­снич­ких сли­ка; то је по­е­зи­ја с ра­зно­вр­сним и ве­о­ма ор­ги­нал­ним ва­ри­ја­ци­ја­ма ар­хе­ти­па по­то­па; то је по­е­зи­ја ко­ја је шо­кант­но отво­ри­ла та­бу те­му бра­то­у­би­лач­ког ра­та, уз­ди­жу­ћи је­дан исто­риј­ски на­ци­о­нал­ни до­га­ђај, јед­ну бит­ку и на­ци­о­нал­ни рас­кол – оно што је вре­мен­ски и про­стор­но кон­крет­но и оме­ђе­но – на уни­вер­зал­ни ни­во би­блиј­ског ми­та о Ка­и­ну и Аве­љу и ан­тич­ког ми­та о бра­то­у­би­лач­ком су­ко­бу Ете­о­кла и По­ли­ни­ка (Ис­точ­ни­це); по­е­зи­ја у сла­ву же­на и њи­хо­ве сва­ко­вр­сне сна­ге, ис­точ­ни­ца жи­во­та и до­мо­др­жни­ца; то је по­е­зи­ја кул­ту­ре, с на­гла­ше­ним кул­тур­но­и­сто­риј­ским под­тек­стом; по­е­зи­ја ко­ја је у де­ли­кат­ним и фи­ним ин­тер­тек­сту­ал­ним ре­ла­ци­ја­ма с на­шим де­се­тер­цем и усме­ном тра­ди­ци­јом, с Ла­зом Ко­сти­ћем и про­сто­ри­ма „ме­ђу ја­вом и мед’ сном“, с тра­ди­ци­јом мо­ли­тве, па чак и пу­то­пи­са. У не­ким сво­јим ци­клу­си­ма то је по­е­зи­ја на­гла­ше­не ин­тер­ме­ди­јал­но­сти, усме­ре­на на ли­ков­ну умет­ност и умет­ни­ке. Нео­п­ход­на је ви­со­ка чи­та­лач­ка кул­ту­ра да би се тај бо­га­ти кул­тур­но­и­сто­риј­ски кон­текст уоп­ште пре­по­знао, а по­го­то­во да би се рас­пле­ле мре­же ин­тер­тек­сту­ал­них и ин­тер­ме­ди­јал­них ре­ла­ци­ја. Упр­кос ов­де на­зна­че­ној бо­га­тој ра­зно­род­но­сти, по­сто­ји ме­ђу Си­мо­ви­ће­вим пе­сничкм књи­га­ма ду­бо­ка срод­ност и за­јед­нич­ка упо­ри­шна тач­ка. Та срод­ност је нај­о­че­вид­ни­ја из­ме­ђу пе­сме Ба­ла­да о Стој­ко­ви­ћи­ма и јед­не од но­вих Си­мо­ви­ће­вих пе­са­ма – Упо­ри­шна тач­ка. Не­ма Стој­ко­ви­ћа без упо­ри­шне тач­ке.
     Дру­ги, али по зна­ча­ју и до­ме­ти­ма јед­на­ко вре­дан, у све­ту чак и по­зна­ти­ји, сег­мент Си­мо­ви­ће­вог ства­ра­ла­штва је­сте ње­го­во драм­ско пе­сни­штво. Љу­бо­мир Си­мо­вић на­ста­вља ду­бо­ко и бо­га­ту тра­ди­ци­ју у срп­ској књи­жев­но­сти: на­ши вр­хун­ски ли­ри­ча­ри би­ли су и на­ши вр­хун­ски драм­ски пи­сци. Спо­ме­ни­мо се ба­рем не­ких: Сте­ри­ја, Ње­гош, Ђу­ра Јак­шић, Ла­за Ко­стић, Ми­лу­тин Бо­јић, Мом­чи­ло На­ста­си­је­вић, Ми­лош Цр­њан­ски, Ми­о­драг Па­вло­вић, Јо­ван Хри­стић, Љу­бо­мир Си­мо­вић. Си­мо­ви­ће­ва дра­ма је­сте по мно­го че­му лир­ска дра­ма, чак и ка­да је ра­ђе­на пре­ма еп­ском пред­ло­шку. Већ смо ре­кли да је Чу­до у Шар­га­ну вр­хун­ско де­ло, али је и Пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште Шо­па­ло­вић има­ло из­у­зе­тан успех на по­зор­ни­ца­ма. На­род­на ба­ла­да у под­тек­сту Си­мо­ви­ће­ве Ха­са­на­ги­ни­це са­мо је под­сти­цај за са­свим но­во раз­ви­ја­ње драм­ских су­ко­ба и драм­ских ју­на­ка на ви­ше пла­но­ва: ство­ре­на је из­ра­зи­то мо­дер­на дра­ма с на­гла­ше­ном мо­дер­ном те­мом упо­тре­бе чо­ве­ка и с ак­ту­а­ли­за­ци­јом си­жеа, с бо­га­тим иде­о­ло­шким алу­зи­ја­ма. Еп­ска те­ма Бој на Ко­со­ву – сре­ди­шња те­ма це­ло­куп­не срп­ске кул­ту­ре, чак и ка­да то не­ће­мо – би­ла је иза­зов­на и за Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа. Ту дра­му Си­мо­вић је пре­пра­вљао, па се у ве­зи с њом по­ста­вља, и по­ста­вља­ће се, пи­та­ње ва­ри­јан­ти и вер­зи­ја, од­но­сно пи­та­ње да ли по­прав­ка но­си со­бом кат­кад и ри­зик ква­ра. Јед­но је не­сум­њи­во: Си­мо­вић је те­жио згу­шња­ва­њу и де­па­те­ти­за­ци­ји тек­ста у но­вој вер­зи­ји, по­сти­гав­ши ве­о­ма сло­же­не и бо­га­те ре­ла­ци­је из­ме­ђу еп­ског, лир­ког и драм­ског. Не­ке „од­лом­ке“ из дра­ме Бој на Ко­со­ву, не­ке ре­ла­тив­но са­мо­стал­не лир­ске це­ли­не, Си­мо­вић је штам­пао ме­ђу сво­јим лир­ским пе­сма­ма. На­мах се се­ћа­мо Ла­зе Ко­сти­ћа и ње­го­ве пре­ле­пе љу­бав­не че­жњи­ве пе­сме Еј, пу­сто мо­ре, оса­мо­ста­ље­не у од­но­су на тра­ге­ди­ју Мак­сим Цр­но­је­вић, ко­ја, опет, у свом по­дек­сту има ве­ли­ку, на­шу нај­ду­жу еп­ску пе­сму.
     Си­мо­вић је пи­сац не­сум­њи­вог при­по­ве­дач­ког, од­но­сно ро­ман­си­јер­ског да­ра, о че­му све­до­чи ње­го­ва дра­го­це­на књи­га Ужи­це са вра­на­ма.
     Јед­на нео­бич­на Си­мо­ви­ће­ва  књи­га, днев­ник сно­ва, Снев­ник, до­би­ја­ће на зна­ча­ју, на­ро­чи­то ка­да се Си­мо­ви­ће­во де­ло бу­де про­у­ча­ва­ло као це­ли­на и ка­да се бу­ду ис­пи­ти­ва­ли од­но­си из­ме­ђу по­је­ди­них ње­го­вих сег­ме­на­та, од­но­сно ка­да се бу­ду по­ста­вља­ла пи­та­ња пе­снич­ке сли­ке и ње­но­га по­ре­кла, од­но­са сан–ја­ва, про­блем ин­спи­ра­ци­је, пи­та­ња пси­хо­ло­ги­је ства­ра­ла­штва.
     Пе­ти сег­мент Си­мо­ви­ће­вих са­бра­них де­ла је­сте ње­го­ва из­ван­ред­на есе­ји­сти­ка. Си­мо­ви­ће­ви есе­ји су дра­го­це­ни ка­ко као по­гле­ди на по­је­ди­не умет­ни­ке и де­ла, та­ко и као из­вор гра­ђе за ис­тра­жи­ва­ње Си­мо­ви­ће­вог по­гле­да на свет и књи­жев­ност, од­но­сно за ње­го­ву пре­вас­ход­но екс­пли­цит­ну по­е­ти­ку. Пра­зник је ка­да о по­е­зи­ји пи­ше пе­сник с не­сум­њи­во ши­ро­ком кул­ту­ром и рет­ким да­ром ин­тер­пре­та­ци­је.
     Це­ла јед­на есе­ји­стич­ка Си­мо­ви­ће­ва књи­га по­све­ће­на је „чи­та­њу сли­ка“ и у из­ве­сном сми­слу је па­ра­лел­на оном ва­жном ин­тер­ме­ди­јал­ном то­ку Си­мо­ви­ће­вог пе­сни­штва у ко­јем се укр­шта­ју пе­снич­ка и ли­ков­на умет­ност.
     Нај­зад, Си­мо­ви­ће­ва, услов­но ре­че­но, пу­бли­ци­сти­ка: то су ва­жне че­ти­ри књи­ге, дра­го­це­не за раз­у­ме­ва­ње на­ше­га вре­ме­на и за кон­тек­сту­а­ли­за­ци­ју Си­мо­ви­ће­вог књи­жев­ног ства­ра­ла­штва. С њи­ма се чо­век не мо­ра увек са­гла­ша­ва­ти, али оне ни­су ни пи­са­не ра­ди „са­гла­ша­ва­ња“, већ су је­дан глас ко­ји иза­зи­ва на ди­ја­лог и ко­ји из сво­га угла све­до­чи и су­ди о свом вре­ме­ну.
     Искре­но се ра­ду­ју­ћи што по­сто­ји мо­гућ­ност да се по­ја­ве Са­бра­на де­ла Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа у два­на­ест то­мо­ва, све­срд­но по­др­жа­ва­мо овај по­ду­хват, мо­ле­ћи да се хра­бри из­да­вач по­др­жи и под­стак­не на сва­ки на­чин.

Бе­о­град, 14. 8. 2007.

     Иде­ја о об­ја­вљи­ва­њу Ода­бра­них де­ла Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа у 12 књи­га у из­да­њи­ма „Бе­о­град­ске књи­ге“ пред­ста­вља озби­љан књи­жев­ни и кул­тур­но-из­да­вач­ки по­ду­хват. Си­мо­вић је да­нас је­дан од во­де­ћих срп­ских пи­са­ца, ис­так­ну­ти пе­сник, драм­ски и про­зни пи­сац ви­со­ке ме­ђу­на­род­не ре­пу­та­ци­је, угле­дан есе­ји­ста и је­дан од нај­у­ти­цај­ни­јих кри­тич­ких ин­те­лек­ту­а­ла­ца и тво­ра­ца ми­шље­ња да­на­шње­га вре­ме­на. Љу­бо­мир Си­мо­вић до­се­же нај­ви­ше вред­но­сти са­вре­ме­не срп­ске књи­жев­но­сти. Он отва­ра број­на пи­та­ња дру­штве­не кул­ту­ре и на­ци­о­нал­не исто­ри­је, обе­ле­жа­ва на­ше вре­ме и хра­бро ула­зи у рас­пра­ву о да­на­шњем ду­хов­ном и мо­рал­ном ста­њу срп­ског на­ро­да. Из­да­ва­ње ње­го­вих Ода­бра­них де­ла ни­је са­мо дуг пре­ма та­квом пи­сцу не­го је и кул­тур­ни по­ду­хват ко­ји омо­гу­ћу­је да се глав­ни и ра­зно­вр­сни књи­жев­ни Си­мо­ви­ће­ви до­при­но­си на­ђу на јед­ном ме­сту. Да се као огле­да­ло и те­ко­ви­на на­шег вре­ме­на пре­да­ју у ру­ке са­вре­ме­ним и бу­ду­ћим чи­та­о­ци­ма.
     Пре­ма ауто­ро­вом лич­ном на­цр­ту, у пр­ве две књи­ге Ода­бра­них де­ла на­шле би се све Си­мо­ви­ће­ве пе­снич­ке збир­ке у јед­ном но­вом из­бо­ру – од ра­них Сло­вен­ских еле­ги­ја до по­след­ње об­ја­вље­не Тач­ке. У тре­ћој и че­твр­тој књи­зи Ода­бра­них де­ла би­ле би штам­па­не че­ти­ри дра­ме, у пе­тој они­рич­ка про­за Снев­ник, а у ше­стој ро­ман­си­ра­на хро­ни­ка Ужи­ца у дра­ма­тич­ним исто­риј­ским зби­ва­њи­ма. У дру­гој гру­пи ових Ода­бра­них де­ла, као сед­ма књи­га, на­шли би се Си­мо­ви­ће­ви есе­ји о срп­ским пи­сци­ма, а у осмој ње­го­ви огле­ди о срп­ским сли­ка­ри­ма. Че­ти­ри по­след­ње књи­ге по­све­ће­не су по­ли­тич­кој есе­ји­сти­ци, раз­го­во­ри­ма, члан­ци­ма, огле­ди­ма, пи­сми­ма, днев­нич­ким за­бе­ле­шка­ма и ко­ме­на­три­ма, ко­ји тво­ре буд­ну кри­тич­ку хро­ни­ку не­мир­ног и дра­ма­тич­ног вре­ме­на с кра­ја XX сто­ле­ћа, ка­да се рас­па­да­ла ју­го­сло­вен­ска др­жа­ва и га­си­ла иде­ја о ју­го­сло­вен­ској ци­ви­ли­за­ци­ји.
     Из из­бо­ра пе­са­ма ви­де се основ­не смер­ни­це и све одав­но по­твр­ђе­не вред­но­сти Си­мо­ви­ће­ве ли­ри­ке. При­ме­ћу­је се ње­го­ва пе­снич­ка не­бе­ска и ме­та­фи­зич­ка вер­ти­ка­ла, као и ње­го­ва при­зем­на ово­зе­маљ­ска ми­то­ло­ги­ја сва­ко­днев­ног. Јед­ним кра­ком, струк­ту­ра ње­го­ве пе­сме до­пи­ре до вр­хо­ва ду­хов­но­сти, где не­ма ме­ста за пра­зну при­чу, пре­тва­ра­ње, ма­ске, ла­жи и скри­ва­ње иза ме­та­фо­ра. Звук је ја­сан и мо­ли­тве­но тра­ги­чан. Дру­ги крак је окре­нут ка обич­ној и јед­но­став­ној људ­ској сва­ки­да­шњи­ци. По­ве­зан је са не­ис­црп­ном ми­сти­ком ма­лих људ­ских ства­ри, у ко­ји­ма пе­сник сва­ком ко­ра­ку от­кри­ва исту не­ви­дљи­ву ме­та­фи­зич­ку сна­гу тра­ја­ња и веч­но­сти. Сво­ја над­вре­мен­ска, ре­ли­гиј­ска и мит­ска зна­че­ња Си­мо­ви­ће­ва ли­ри­ка по­сти­же с та­квим из­јед­на­че­њем и све­тог и про­фа­ног, пре­тва­ра­њем про­фа­ног у све­то, не­при­мет­ним про­ни­ца­њем у ду­бин­ске ар­хе­тип­ске сло­је­ве обич­них ства­ри и сли­ка, ко­је у сво­јој јед­но­став­но­сти па­жљи­вом чи­та­о­цу на сва­ком ко­ра­ку отва­ра­ју сво­ју гор­њу ме­та­фи­зич­ку ди­мен­зи­ју. Кроз ту епи­фа­ни­ју сва­ко­днев­ног, Си­мо­вић сва не­бе­ска чу­да спу­шта на зе­мљу. Као и у при­ро­ди, ње­го­ве пе­снич­ке сли­ке су чи­сте, ја­сних обри­са, увек са истим спо­ља­шњим и уну­тра­шњим зна­че­њи­ма. Све што је над­зе­маљ­ско, са­крал­но и чу­де­сно, при­ла­го­ђе­но је људ­ској ме­ри и ствар­ном жи­во­ту. Бо­го­ви су пре­тво­ре­ни у па­сти­ре, све­ти­ње се спу­шта­ју на зе­мљу и прет­вра­ју у сва­ки­да­шње, обич­не ства­ри – у иглу, ко­нац, хра­ну, ку­хи­њу, тр­пе­зу, пи­ја­цу.
     По­ред дра­ма, ко­је су чи­та­вом све­ту про­не­ле ауто­ро­ву по­зо­ри­шну има­ги­на­ци­ју и по­сред­ним пу­тем под­ста­кле пу­бли­ку да на по­зор­ни­ци про­на­ђу кључ Си­мо­ви­ће­ве по­е­ти­ке, и све ње­го­ве про­зне тво­ре­ви­не са­гра­ђе­не су на тан­кој гра­ни­ци фик­ци­о­нал­ног и фак­тич­ког. Ње­го­ва књи­га сно­ва Снев­ник је са­мо де­ли­мич­но књи­жев­на фан­та­сти­ка, спој сно­хва­ти­ца и оно­стра­ног са ствар­ним жи­во­том, ода­кле се они­рич­ка ствар­ност пре­та­че у чуд­но­ва­те сно­ве. Снев­ник је од­раз чо­ве­ко­ве ствар­но­сти, као што је и Ужи­це са вра­на­ма од­раз гру­бе и не­мир­не срп­ске исто­ри­је. Би­о­гра­фи­ја гра­да Ужи­ца, ко­ја жан­ров­ски сто­ји на по­ла пу­та из­ме­ђу хро­ни­ке и ро­ма­на, по­ка­за­ла је и до­сад не­до­вољ­но ис­ко­ри­шће­не при­по­ве­дач­ке мо­гућ­но­сти овог пи­сца, чи­је укуп­но и ра­зно­вр­сно де­ло ни­је оста­ло и без на­зна­ке исто­риј­ског ро­ма­на.
     У овим Ода­бра­ним де­ли­ма на­шло се ме­ста и за Си­мо­ви­ћев плод­ни рад на књи­жев­ној и умет­нич­кој кри­ти­ци, за ње­го­ве са­др­жај­не огле­де о срп­ским пе­сни­ци­ма и сли­ка­ри­ма. До­пу­ње­на при­ло­зи­ма из по­ли­тич­ке есе­ји­сти­ке, кри­тич­ка про­за Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа об­у­хва­та пу­них шест књи­га Ода­бра­них де­ла – по­ло­ви­ну од укуп­ног Си­мо­ви­ће­вог књи­жев­ног ства­ра­ла­штва. У по­след­њим го­ди­на­ма XX ве­ка Си­мо­вић се по­ка­зао као је­дан од нај­тре­зве­ни­јих и нај­ра­збо­ри­ти­јих кри­тич­ких ин­те­лелк­ту­а­ла­ца на­шег дра­ма­тич­ног и смут­ног вре­ме­на. Он ни­је са­мо за­ступ­ник ан­га­жо­ва­не срп­ске кри­тич­ке све­сти у вре­ме­ну рас­па­да ју­го­сло­вен­ске кул­ту­ре, ни­ти је па­сив­ни све­док о за­блуд­ним тра­га­њи­ма срп­ских ин­те­лек­ту­а­ла­ца мо­дер­но­га до­ба. Он је но­си­лац и чи­ни­лац жи­ве кри­тич­ке књи­жев­но­сти и књи­жев­не пу­бли­ци­сти­ке, ис­тра­жи­вач про­све­ће­не са­ве­сти и кри­тич­ке све­сти да­на­шње срп­ске ин­те­ли­ген­ци­је, по­кре­тач мо­рал­ног ак­ти­ви­зма и не­по­сред­ног са­у­че­ство­ва­ња ин­те­лек­ту­а­ла­ца у кул­ту­ри сво­га на­ро­да и вре­ме­на.
     За раз­ли­ку од пе­сни­ка ко­ји су се у по­ли­тич­ким не­вре­ме­ни­ма за­кла­ња­ли од не­по­го­да, Љу­бо­мир Си­мо­вић је у свом јав­ном де­ло­ва­њу до­след­но био и остао на по­при­шту дру­штве­них зби­ва­ња. Док су, на јед­ној стра­ни, ње­го­ве пе­сме иза­зи­ва­ле пра­ве по­ли­тич­ке бу­ре и иде­о­ло­шке хај­ке, а ње­го­ве дра­ме по­тре­са­ле дру­штве­ну са­вест, док је ње­го­ва до­ку­мен­тар­на про­за за­се­ца­ла у нај­бол­ни­ја ме­ста но­ви­је срп­ске исто­ри­је, ње­го­ва књи­жев­на пу­бли­ци­сти­ка и кри­тич­ка есе­ји­сти­ка би­ла је из­раз мо­рал­не са­ве­сти и ду­хов­не са­мо­спо­зна­је епо­хе. При­су­тан у то­ко­ви­ма свих дру­штве­них по­тре­са, ко­ји су до­ве­ли до па­да ко­му­ни­зма и до по­ра­за пар­тиј­ске ци­ви­ли­за­ци­је, Си­мо­вић је у сво­ме на­ра­шта­ју пр­ви ис­ту­пио са књи­га­ма кри­тич­ке пу­бли­ци­сти­ке и ти­ме по­ка­зао чи­ме је и ка­ко је би­ла мо­ти­ви­са­на кри­тич­ка књи­жев­ност со­ци­ја­ли­стич­ке епо­хе. Кри­тич­ка пу­бли­ци­сти­ка Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа и њи­хо­вих исто­ми­шље­ни­ка да­ла је пе­чат ду­хов­ном до­сто­јан­ству на­ци­о­нал­не кул­ту­ре и ње­ном успо­ну ка гра­ђан­ској де­мо­кра­ти­ји.
      Исто­вре­ме­но, она је от­кри­ва­ла и мно­ге сла­бо­сти у при­ро­ди срп­ске са­мо­све­сти, вид­но не­сна­ла­же­ње на­ци­је у но­вим исто­риј­ским од­но­си­ма на кра­ју XX ве­ка, ка­да су се Ср­би по­но­во на­шли на за­че­љу европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је. Иако ни­је био укљу­чен у стра­нач­ке по­де­ле, Си­мо­вић је ме­ђу пр­ви­ма иза­шао на ули­це и при­дру­жио се гра­ђан­ским про­те­сти­ма про­тив пре­ру­ше­не пар­тиј­ске би­ро­кра­ти­је. „Ср­би­ја и срп­ски на­род су дво­стру­ке жр­тве“, ре­као је он та­да у име кри­тич­ке срп­ске ин­те­ли­ген­ци­је. Они су жр­тве „пре све­га не­ра­зум­не по­ли­ти­ке соп­стве­не вла­де, а по­том нео­бјек­тив­не по­ли­ти­ке не­ких стра­них зе­ма­ља“. Ви­део је по­раз ду­ха пред сна­гом по­ли­тич­ке си­ле и об­ја­снио не­моћ ин­те­лек­ту­а­ла­ца у од­сут­ним ча­со­ви­ма на­ци­о­нал­ног ис­ку­ше­ња. При­ли­ке су би­ле та­кве да се ни­је мо­гло ста­ја­ти по стра­ни, ма­да пи­сце и кри­ти­ча­ре ни­ко ни­је слу­шао, па је сва­ки њи­хов „ис­ко­рак у ствар­ност“ био уза­лу­дан. Си­мо­ви­ћев од­нос пре­ма ста­њу на­ци­о­нал­не и дру­штве­не све­сти ни­је утих­нуо ни по­сле де­мо­крат­ских про­ме­на и по­ра­за пар­тиј­ског јед­но­у­мља. С јед­на­ком сна­гом и упор­ством, на­ста­вио је да по­ста­вља гла­сна пи­та­ња, да упо­зо­ра­ва јав­ност и бу­ди успа­ва­не ду­хо­ве, да пра­ти и бе­ле­жи кул­тур­на зби­ва­ња ис­пи­су­ју­ћи „ру­ко­пис вре­ме­на“, кри­тич­ку хро­ни­ку о оно­ме што се Ср­би­ма де­ша­ва­ло на кра­ју XX ве­ка.
     С ду­бо­ким уве­ре­њем да об­ја­вљи­ва­ње ода­бра­них Си­мо­ви­ће­вих 12 књи­га код све агил­ни­јег из­да­ва­ча „Бе­о­град­ске књи­ге“ пред­ста­вља је­дин­ствен кул­тур­ни до­га­ђај, да има јед­на­ку те­жи­ну у дру­штве­ној кул­ту­ри и у срп­ској књи­жев­но­сти, као и да је Си­мо­ви­ћев укуп­ни до­при­нос знак нео­п­ход­не ду­хов­не и мо­рал­не ка­тар­зе на­ше сре­ди­не, то­пло по­др­жа­вам и пре­по­ру­чу­јем овa Ода­бра­на де­ла Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа.

Бе­о­град, 12. ав­густ 2007.

Пре­драг Па­ла­ве­стра