Љу­бо­мир Си­мо­вић је ро­ђен 2. де­цем­бра 1935. го­ди­не, од оца Дра­ги­ше, ужич­ког обу­ћа­ра, и мај­ке Ра­дој­ке, из са­ра­јев­ске по­ро­ди­це Цви­јић. Ро­ђен је у Ужи­цу, гра­ду на чи­јој је ре­ци, Ђе­ти­њи, по­диг­ну­та пр­ва хи­дро­е­лек­тра­на у Ср­би­ји, гра­ду са две цр­кве – Са­бор­ном цр­квом св. Ђор­ђа и цр­квом св. Мар­ка – са две основ­не шко­ле, Ре­ал­ном гим­на­зи­јом и Учи­тељ­ском шко­лом, са три фа­бри­ке, ко­жа­ром, пу­шка­ром и ткач­ни­цом, са пет пи­ја­ца, зе­ле­ном, жит­ном, ра­киј­ском, сточ­ном и др­вар­ском, са две ка­сар­не, Ар­ти­ље­риј­ском, и ка­сар­ном IV пе­ша­диј­ског пу­ка „Сте­ван Не­ма­ња“, са оп­штин­ским, сре­ским и окру­жним су­дом, са по­штом, бан­ка­ма, Со­ко­ла­ном, же­ле­знич­ком ста­ни­цом, кол­ни­цом и ло­жи­о­ни­цом, са бол­ни­цом и јав­ним ку­па­ти­лом, са три хо­те­ла и без­број ка­фа­на, са фо­то­граф­ском рад­њом Или­је Ла­зи­ћа, са Дра­го­вом и Зр­њо­вом во­де­ни­цом и елек­трич­ним мли­ном бра­ће Шо­јат, са би­о­ско­пом „Лук­сор“, ко­ме ћe се ка­сни­је при­дру­жи­ти и град­ско по­зо­ри­ште, са две при­ват­не штам­па­ри­је и две или три књи­жа­ре, са два пар­ка – Ма­лим, у цен­тру, и Ве­ли­ким, на из­ла­ску из гра­да – у ко­ји­ма су се пре ра­та, не­де­љом у под­не, одр­жа­ва­ли про­ме­над­ни кон­цер­ти; са још јед­ном хи­дро­е­лек­тра­ном, ко­ја је по­диг­ну­та на из­ла­ску из Ве­ли­ког пар­ка; са мно­штвом ба­кал­ни­ца, ко­ло­ни­јал­них рад­њи, пе­ка­ра, ка­сап­ни­ца, бер­бер­ни­ца, ко­вач­ни­ца, ли­па, апо­те­ка, еснаф­ских че­са­ма и ра­зно­вр­сних за­нат­ских ра­ди­о­ни­ца, од ко­јих су нај­у­па­дљи­ви­је би­ле ка­зан­џиј­ске, пред ко­ји­ма су би­ли из­ло­же­ни ка­за­ни, ба­кра­чи и теп­си­је, и бо­ја­џиј­ске, пред ко­ји­ма су ви­си­ле ка­ну­ре пла­ве, цр­ве­не, жу­те, зе­ле­не и љу­би­ча­сте ву­не; са две­ма ка­ме­ним ћу­при­ја­ма из тур­ских вре­ме­на, Ђу­ли­ћа и Ка­сап­чи­ћа ћу­при­јом, ко­је ћe, за­јед­но са бе­тон­ским мо­стом кра­ља Алек­сан­дра, по­вла­че­ћи се 1944. го­ди­не из Ужи­ца, ди­ћи у ва­здух не­мач­ка вој­ска; са књи­жев­ном тра­ди­ци­јом, ко­ју ре­пре­зен­ту­је Ми­лу­тин Уско­ко­вић, тво­рац срп­ског град­ског ро­ма­на; и са там­ном си­лу­е­том оста­та­ка сред­њо­ве­ков­ног гра­да из­над све­га то­га.
     To Ужи­це одав­но не по­сто­ји.
     У том Ужи­цу, ко­је ви­ше не по­сто­ји, Си­мо­вић је за­вр­шио основ­ну шко­лу, у ко­јој се, ка­ме­ном пи­саљ­ком, пи­са­ло по та­бли­ца­ма од шкриљ­ца, за ко­је су би­ли при­ве­за­ни сун­ђер, за бри­са­ње, и кр­пи­ца, зa по­су­ши­ва­ње. Ра­чун се учио уз по­моћ вр­бо­вих др­ва­ца или зр­на па­су­ља и ку­ку­ру­за, или по­мо­ћу ра­чу­наљ­ки, са бе­лим и цр­ним, или бе­лим и цр­ве­ним ку­гли­ца­ма, на­ни­за­ним на де­сет жи­ца.
     Ни те та­бли­це, ни те ра­чу­наљ­ке, одав­но не по­сто­је.
     У Ужи­цу је Си­мо­вић за­вр­шио сред­њу шко­лу – по­сле пе­тог раз­ре­да гим­на­зи­је, због ду­ге оче­ве бо­ле­сти и те­шког еко­ном­ског ста­ња у ко­је је због то­га до­спе­ла по­ро­ди­ца, био је при­ну­ђен да се пре­ба­ци у Учи­тељ­ску шко­лу, да би што пре до­шао до би­ло ка­кве ди­пло­ме – а ди­пло­ми­рао је на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду, на гру­пи за исто­ри­ју ју­го­сло­вен­ске књи­жев­но­сти и срп­ско­хр­ват­ски је­зик.
     Да­нас не по­сто­је ни та књи­жев­ност, ни тај је­зик.
     (Оп­стао је је­ди­но по­моћ­ни пред­мет, ита­ли­јан­ски је­зик. Ка­сни­је, 1968. го­ди­не, Си­мо­вић је по­ха­ђао курс ита­ли­јан­ског је­зи­ка и кул­ту­ре, ко­ји на оба­ли Ли­гу­риј­ског мо­ра, у Сан­та Мар­ге­ри­ти Ли­гу­ре, ор­га­ни­зу­је Уни­вер­зи­тет из Ђе­но­ве.)
     Го­ди­на 1983. би­ла је у Си­мо­ви­ће­вом жи­во­ту по­себ­но дра­ма­тич­на. У из­да­њу ни­шке „Гра­ди­не“ тре­ба­ло јe да бу­де об­ја­вље­на ње­го­ва књи­га пе­са­ма Ис­точ­ни­це, али је слог пред са­мо штам­па­ње уни­штен, јер су, на­вод­но, „гра­фич­ки рад­ни­ци“, кад су их про­чи­та­ли, са за­пре­па­шће­њем за­кљу­чи­ли да су те пе­сме иде­о­ло­шки и по­ли­тич­ки не­при­хва­тљи­ве. Ка­да је, у апри­лу исте го­ди­не, као до­да­так „Књи­жев­ним но­ви­на­ма“, ова књи­га ипак штам­па­на, про­гла­ше­на је за ан­ти­ко­му­ни­стич­ку и на­ци­о­на­ли­стич­ку. Ре­дак­ци­ја „Књи­жев­них но­ви­на“ је сме­ње­на, а хај­ка про­тив пе­сни­ка, ко­ја је син­хро­ни­зо­ва­но по­че­ла у свим јав­ним гла­си­ли­ма, ни­је пре­ста­ја­ла ско­ро го­ди­ну да­на. Та­да­шњи ор­га­ни­за­ци­о­ни се­кре­тар Из­вр­шног ко­ми­те­та Цен­трал­ног ко­ми­те­та Са­ве­за ко­му­ни­ста Ср­би­је ту хај­ку је с по­но­сом оце­нио као „до­бро ор­га­ни­зо­ва­ну“.
     Ни тај Са­вез ко­му­ни­ста, ни ње­гов Цен­трал­ни, ни ње­гов Из­вр­шни ко­ми­тет, одав­но не по­сто­је.
     Одав­но не по­сто­ји ни Кра­ље­ви­на Ју­го­сла­ви­ја, у ко­јој се пе­сник ро­дио, а не по­сто­је ни Де­мо­крат­ска Фе­де­ра­тив­на Ју­го­сла­ви­ја, ни Фе­де­ра­тив­на На­род­на Ре­пу­бли­ка Ју­го­сла­ви­ја, ни Со­ци­ја­ли­стич­ка Фе­де­ра­тив­на Ре­пу­бли­ка Ју­го­сла­ви­ја, ни Са­ве­зна Ре­пу­бли­ка Ју­го­сла­ви­ја, ни ре­пу­бли­ка Ср­би­ја и Цр­на Го­ра, у ко­ји­ма је жи­вео. Све те Ју­го­сла­ви­је су па­да­ле јед­на за дру­гом, као до­ми­не.

* * *

     Љу­бо­мир Си­мо­вић је об­ја­вио ви­ше пе­снич­ких књи­га: Сло­вен­ске еле­ги­је (1958, 1971), Ве­се­ли гро­бо­ви (1961), По­след­ња зе­мља (1964), Шле­мо­ви (1967), Уочи тре­ћих пе­тло­ва (1972), Су­бо­та (1976), Ви­дик на две во­де (1980), Ум за мо­рем (1982), Де­сет обра­ћа­ња Бо­го­ро­ди­ци Тро­је­ру­чи­ци хи­лан­дар­ској (1983), Ис­точ­ни­це (1983), Гор­њи град (1990), Игла и ко­нац (1992), Љу­ска од ја­је­та (1998), Тач­ка (2004). Об­ја­вље­ни су и број­ни из­бо­ри ње­го­вих пе­са­ма, ме­ђу ко­ји­ма су нај­ва­жни­ји Хлеб и со (1985, 1987), Ис­точ­ни­це и дру­ге пе­сме (1994), Уче­ње у мра­ку (1995), Пе­сме, књи­га пр­ва и Пе­сме, књи­га дру­га (2005) и Гост из обла­ка (2008), ко­је је при­ре­дио сем пе­сник, као и Нај­леп­ше пе­сме Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа (2002), ко­је је при­ре­дио Алек­сан­дар Јо­ва­но­вић, и Сре­да у су­бо­ту (та­ко­ђе 2002), у из­бо­ру Бран­ка Ку­ки­ћа.
     Ме­ђу би­бли­о­фил­ским из­да­њи­ма ис­ти­чу се Ба­ла­да о Стој­ко­ви­ћи­ма (ру­ком ис­пи­сао и уре­дио Дра­ган Стој­ко­вић, За­бе­ла: за­твор­ско из­да­ва­штво, 1992), Де­сет обра­ћа­ња Бо­го­ро­ди­ци Тро­је­ру­чи­ци хи­лан­дар­ској (из­да­ње Јо­ви­це Ве­љо­ви­ћа, Хам­бург–Бе­о­град, 1997) и Уочи тре­ћих пе­тло­ва, уче­ње у мра­ку (из­да­ње Јо­ви­це Ве­љо­ви­ћа, Хам­бург, 2006).
     Си­мо­вић је на­пи­сао и Снев­ник, днев­ник сно­ва, ко­ји је пр­во штам­пан у ча­со­пи­су „Де­ло“, 1987, а за­тим и као књи­га, 1998. го­ди­не.
     Књи­га Ужи­це са вра­на­ма, „хро­ни­ка, ко­ја је по­вре­ме­но ро­ман или ро­ман, ко­ји je по­вре­ме­но хро­ни­ка“, до­жи­ве­ла је, то­ком 1996, два из­да­ња; тре­ће из­да­ње об­ја­вље­но је 2002. го­ди­не.
     Књи­га есе­ја о пе­сни­ци­ма, а у ка­сни­јим из­да­њи­ма и о драм­ским пи­сци­ма, Ду­пло дно, пр­ви пут је об­ја­вље­на 1983, и са­др­жа­ла јe де­сет тек­сто­ва. Дру­го из­да­ње (1991) до­пу­ње­но је са још два­на­ест, a тре­ће (2001) са још де­вет есе­ја. Овом из­да­њу, у окви­ру Ода­бра­них де­ла, при­кљу­че­на су још три есе­ја: „Пе­сник и ’дру­ги’“ (о по­е­зи­ји Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа), „Ла­ли­ће­во фи­ло­зоф­ско пу­то­ва­ње у Хо­лан­ди­ју“ (о по­е­зи­ји Ива­на В. Ла­ли­ћа) и „Тра­ге­ди­је као ко­ме­ди­је“ (о драм­ском опу­су Ду­ша­на Ко­ва­че­ви­ћа).
     Па­ра­лел­но са пи­са­њем ових есе­ја, Си­мо­вић је при­ре­дио и иза­бра­не пе­сме Ђу­ре Јак­ши­ћа, Јо­ва­на Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја, Ла­зе Ко­сти­ћа, Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, Ду­ша­на Ва­си­ље­ва, Ми­о­дра­га Па­вло­ви­ћа, Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа, као и књи­ге иза­бра­них ко­ме­ди­ја Јо­ва­на Сте­ри­је По­по­ви­ћа и Бра­ни­сла­ва Ну­ши­ћа. У Срп­ској ака­де­ми­ји на­у­ка и умет­но­сти ор­га­ни­зо­вао је на­уч­ни скуп, и уре­дио оби­ман збор­ник ра­до­ва са тог ску­па, под на­сло­вом Јо­ван Сте­ри­ја По­по­вић, 1806–1856–2006.
     Књи­га есе­ја о сли­ка­ри­ма и ва­ја­ри­ма, Чи­та­ње сли­ка, об­ја­вље­на пр­ви пут 2006, са­др­жа­ла је че­тр­на­ест, а у овом из­да­њу је до­пу­ње­на са још шест тек­сто­ва: „Ло­го­раш или Гра­ђа­нин Ка­леа“ (о јед­ној ин­ста­ла­ци­ји Ви­де Јо­цић), „Свет као по­ла­зна тач­ка“ (о Не­дељ­ку Гво­зде­но­ви­ћу), „Зе­ле­на крај цр­ве­не“ (о Љу­би­ци Со­кић), „Краљ, фла­ша и кен­та­ур“ (о скулп­ту­ра­ма Ни­ко­ле Ко­ке Јан­ко­ви­ћа), „Чо­век ко­ји бе­жи“ (о Вла­ди­ми­ру Ве­лич­ко­ви­ћу) и „При­ступ Ота­ше­ви­ћу“ (до­да­так есе­ју „Чи­сто, бе­ло, Ота­ше­ви­ће­во де­ло“, ко­ји је об­ја­вљен у пр­вом из­да­њу).
     У то­ку пи­са­ња ових есе­ја Си­мо­вић је ини­ци­рао и ор­га­ни­зо­вао и стал­ну са­рад­њу Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти и ње­не Га­ле­ри­је са Град­ском га­ле­ри­јом у Ужи­цу. У окви­ру те са­рад­ње, од 14. мар­та 2006. до 16. сеп­тем­бра 2008, у Ужи­цу је отво­рио из­ло­жбе Мла­де­на Ср­би­но­ви­ћа, Вла­ди­ми­ра Ве­лич­ко­ви­ћа, Ду­ша­на Ота­ше­ви­ћа, Не­дељ­ка Гво­зде­но­ви­ћа, Ра­до­ми­ра Ре­љи­ћа, Ни­ко­ле Ко­ке Јан­ко­ви­ћа, Љу­би­це Со­кић, То­до­ра Сте­ва­но­ви­ћа и Мар­ка Че­ле­бо­но­ви­ћа.
     Си­мо­вић је об­ја­вио че­ти­ри књи­ге есе­ја, чла­на­ка, раз­го­во­ра, го­во­ра, пи­са­ма, ана­ли­за и ко­мен­та­ра оно­га што се до­га­ђа­ло на те­ри­то­ри­ји Ср­би­је и Ју­го­сла­ви­је у по­след­њој де­це­ни­ји два­де­се­тог и у пр­вим го­ди­на­ма два­де­сет пр­вог ве­ка. У овим књи­га­ма – Ко­вач­ни­ца на Ча­ко­ви­ни (1990, 1991, 2001), Га­лоп на пу­же­ви­ма (1994, 1997), Но­ви га­лоп нa пу­же­ви­ма (1999) и Обе­ћа­на зе­мља (2007) – сме­њу­ју се, про­жи­ма­ју и до­пу­ња­ва­ју по­ли­тич­ке, дру­штве­не, књи­жев­не, по­зо­ри­шне и по­е­тич­ке те­ме.
     Го­ди­не 2005. об­ја­вљен је и Си­мо­ви­ћев днев­ник Гу­ске у ма­гли, во­ђен од 24. мар­та до 15. ју­на 1999, за вре­ме бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је.
     Овом кру­гу при­па­да­ју и књи­ге раз­го­во­ра ко­је је са Си­мо­ви­ћем во­дио Ми­лош Јев­тић: Три ве­че­ри са Си­мо­ви­ћем (1990), Че­ти­ри ве­че­ри са Си­мо­ви­ћем (1999) и Ру­ко­пис вре­ме­на (2005).
     У тре­ћем бро­ју ча­со­пи­са „Књи­жев­ност“, 2007, штам­пан је Си­мо­ви­ћев пу­то­пис Ки­на: чи­та­ње спа­ље­них књи­га.
     Си­мо­вић је на­пи­сао че­ти­ри дра­ме: Ха­са­на­ги­ни­ца (пра­и­звед­ба 1974, на ве­ли­кој сце­ни На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, у ре­жи­ји Жељ­ка Оре­шко­ви­ћа), Чу­до у „Шар­га­ну“ (1975, на ве­ли­кој сце­ни Ате­љеа 212, у ре­жи­ји Ми­ре Тра­и­ло­вић), Пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште Шо­па­ло­вић (1985, на ве­ли­кој сце­ни Ју­го­сло­вен­ског драм­ског по­зо­ри­шта, у ре­жи­ји Де­ја­на Ми­ја­ча) и Бoј на Ко­со­ву, по чи­јој је пр­вој вер­зи­ји, 1989, сни­мљен филм, у ре­жи­ји Здрав­ка Шо­тре.
     Осим у ча­со­пи­си­ма и по­зо­ри­шним про­гра­ми­ма, ове дра­ме су штам­па­не и у по­себ­ним књи­га­ма: Ха­са­на­ги­ни­ца, 1976, Дра­ме (Ха­са­на­ги­ни­ца и Чу­до у „Шар­га­ну“), 1984, Пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште Шо­па­ло­вић, 1986, Бој на Ко­со­ву, 1989 (два из­да­ња) и 1991. Дру­га вер­зи­ја ове дра­ме об­ја­вље­на је 2003. У књи­зи Дра­ме, 2002, за­јед­но су штам­па­не три дра­ме: Ха­са­на­ги­ни­ца, Чу­до у „Шар­га­ну“ и Пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште Шо­па­ло­вић.
     Ове три дра­ме игра­не су на ско­ро свим сце­на­ма не­ка­да­шње Ју­го­сла­ви­је. Оне су при­ка­зи­ва­не и на го­сто­ва­њи­ма и по­зо­ри­шним фе­сти­ва­ли­ма у Бра­ти­сла­ви, Бу­дим­пе­шти, Мин­хе­ну, Мек­си­ко-Си­ти­ју, Ка­ра­ка­су, Ши­рас/Пер­се­по­ли­су, у Го­ри­ци, Љу­бља­ни, За­гре­бу, на Ду­бро­вач­ким лет­њим игра­ма, у Мо­скви, Ле­њин­гра­ду, Бер­ли­ну, на Те­а­тру на­ци­ја у Па­ри­зу и Те­а­тру на­ци­ја у Со­фи­ји.
     Си­мо­ви­ће­ве пе­сме и дра­ме су пре­во­ђе­не и штам­па­не не мно­гим је­зи­ци­ма, би­ло у по­себ­ним књи­га­ма, би­ло у по­зо­ри­шним ан­то­ло­ги­ја­ма, збор­ни­ци­ма и ча­со­пи­си­ма. Нај­ви­ше успе­ха у све­ту до­жи­ве­ла је Дра­ма Пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште Шо­па­ло­вић, ко­ја је пре­ве­де­на на фран­цу­ски, где јe до­жи­ве­ла два из­да­ња, на ен­гле­ски, пољ­ски, че­шки, сло­вач­ки, ру­ски, ру­мун­ски, бре­тон­ски, ко­реј­ски, сло­ве­нач­ки, ма­ке­дон­ски, шпан­ски, бу­гар­ски и укра­јин­ски је­зик, и ко­ја је, од 1990. до 2007. го­ди­не, по­ста­вље­на на сце­не пре­ко пе­де­сет по­зо­ри­шта у Фран­цу­ској. Ова дра­ма се на­шла и на по­зо­ри­шним сце­на­ма у Бел­ги­ји, Швај­цар­ској, Че­шкој, Сло­вач­кој, Пољ­ској, Ка­на­ди, у јед­ном фран­цу­ском по­зо­ри­шту у Ма­ро­ку, у Ка­за­блан­ки, као и у Ју­жној Ко­ре­ји, у Се­у­лу. Шо­па­ло­ви­ћи су на ко­реј­ском об­ја­вље­ни и као по­себ­на књи­га. У до­пу­ни Си­мо­ви­ће­ве би­бли­о­гра­фи­је, 2008, Ми­ле­на Мар­ко­вић на­во­ди по­да­так из тек­ста „Ра­ди­о­ни­це у Ју­жној Ко­ре­ји“ Ми­ла­на Ма­ђа­ре­ва: „Ова дра­ма и Љу­бо­мир Си­мо­вић ужи­ва­ју култ­ни ста­тус у Ју­жној Ко­ре­ји. Због не­мо­гућ­но­сти да Си­мо­вић из­го­во­ре пра­вил­но, Ко­реј­ци су га пре­и­ме­но­ва­ли у Ши Мо­би­чи.“
     Од ја­ну­а­ра 2003. на фран­цу­ским сце­на­ма се игра и Чу­до у „Шар-га­ну“.
     У про­ле­ће 2005, у Му­зе­ју по­зо­ри­шне умет­но­сти у Бе­о­гра­ду, под на­сло­вом Пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа, при­ре­ђе­на је из­ло­жба о из­во­ђе­њу Си­мо­ви­ће­вих дра­ма у зе­мљи и све­ту. Аутор ове из­ло­жбе, му­зеј­ски са­вет­ник Ол­га Мар­ко­вић, уре­ди­ла је ис­цр­пан и бо­га­то илу­стро­ван ка­та­лог.
     На сце­ну су по­ста­вља­не и дра­ма­ти­за­ци­је Си­мо­ви­ће­вих пе­са­ма: 1974, на сце­ни Те­а­тра по­е­зи­је у Бе­о­гра­ду, у ре­жи­ји Жељ­ка Оре­шко­ви­ћа, по­ста­вље­на је дра­ма­ти­за­ци­ја по­е­ме Су­бо­та, a 1989, у ре­жи­ји Пе­тра Зе­ца, дра­ма­ти­за­ци­ја књи­ге Хлеб и со. На отво­ре­ном про­сто­ру, на Ба­њи­ци, ан­га­жу­ју­ћи ско­ро цео ан­самбл Ју­го­сло­вен­ског драм­ског по­зо­ри­шта, Де­јан Ми­јач је по­ста­вио соп­стве­ну адап­та­ци­ју Си­мо­ви­ће­ве по­е­зи­је, под на­сло­вом Ве­дри­не и ва­тре. На Пр­вом про­гра­му Ра­дио Бе­о­гра­да, у ре­жи­ји Бо­де Мар­ко­ви­ћа, Су­бо­та је из­ве­де­на као ра­дио-дра­ма.
     Пр­во ком­плет­ни­је из­да­ње Си­мо­ви­ће­вих де­ла по­ја­ви­ло се 1991. го­ди­не, ка­да су Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, Бе­о­град­ски из­да­вач­ко-гра­фич­ки за­вод и „Про­све­та“ из Бе­о­гра­да, и „Деч­је но­ви­не“ из Гор­њег Ми­ла­нов­ца, за­јед­нич­ки об­ја­ви­ле ње­го­ва Де­ла у пет књи­га; 1. Хлеб и со, иза­бра­не пе­сме, 2. Дра­ме (Ха­са­на­ги­ни­ца, Чу­до у „Шар­га­ну“ и Пу­ту­ју­ће по­зо­ри­ште Шо­па­ло­вић), 3. Бој на Ко­со­ву, 4. Ду­пло дно, есе­ји о пе­сни­ци­ма и 5. Ко­вач­ни­ца на Ча­ко­ви­ни, раз­го­во­ри, пи­сма, есе­ји, 1981–1990. Бе­ле­шка о пи­сцу; Би­бли­о­гра­фи­ја; Се­лек­тив­на би­бли­о­гра­фи­ја кри­тич­ких ра­до­ва о де­лу Љу­бо­ми­ра Си­мо­ви­ћа.
     Зa cвojа де­ла Си­мо­вић је до­био број­не књи­жев­не и по­зо­ри­шне на­гра­де, ме­ђу ко­ји­ма су на­гра­де „Ђор­ђе Јо­ва­но­вић“, „Иси­до­ра Се­ку­лић“, Зма­је­ва на­гра­да, „Бран­ко Миљ­ко­вић“, „Ми­лан Ра­кић“, БИГЗ-ова на­гра­да, Ок­то­бар­ска и Сед­мо­јул­ска на­гра­да, Зла­тан крст кне­за Ла­за­ра, Пла­ке­та Ди­со­вог про­ле­ћа, „Ђу­ра Јак­шић“, „Ла­за Ко­стић“, „Де­сан­ка Мак­си­мо­вић“, На­гра­да Гра­да-те­а­тра Бу­две „Сте­фан Ми­тров Љу­би­ша“, Иси­до­ри­ја­на, Бе­ло­вод­ска ро­зе­та, Жич­ка хри­со­ву­ља, Ве­ли­ка Ба­зја­шка по­ве­ља (ко­ју до­де­љу­је Са­вез Ср­ба у Ру­му­ни­ји), За­плањ­ски Ор­феј, Ра­чан­ска по­ве­ља, „Од­зи­ви Фи­ли­пу Ви­шњи­ћу“, „Вас­ко По­па“, Ду­чи­ће­ва на­гра­да, На­гра­да за умет­ност „Ми­ћа По­по­вић“, Ву­ко­ва на­гра­да, Пе­чат На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду, Ста­ту­е­та „Јо­а­ким Ву­јић“. Си­мо­вић je и че­тво­ро­стру­ки до­бит­ник Сте­ри­ји­не на­гра­де.
     Пет­на­е­стог де­цем­бра 1988. Љу­бо­мир Си­мо­вић је иза­бран за до­пи­сног, a 27. ок­то­бра 1994. за ре­дов­ног чла­на Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти. При­ступ­ну ака­дем­ску бе­се­ду, под на­сло­вом „Сте­ри­ја ме­ђу ма­ска­ма“, одр­жао је на Све­ча­ном ску­пу СА­НУ 30. ма­ја 1995. го­ди­не.
     Одабрана дела Љубомира Симовића у 12 књига објавила је Београдска књига 2008. године. На Међународном сајму књигу у Београду ово издање завредило је награду за издавачки подухват.
     Би­бли­о­гра­фи­ја Си­мо­ви­ће­вих ра­до­ва, ко­ју је при­ре­ди­ла Ми­ле­на Мар­ко­вић, об­ја­вље­на је у Го­ди­шња­ку Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти за 1998, Књи­га СV (од 441. до 561. стра­не), и у Го­ди­шња­ку за 2007, књи­га CXIV (од 375. до 473. стра­не).