Је­зич­ки при­руч­ник по­ја­вио се 1991, оне го­ди­не у ко­јој се ста­ла убр­за­но уру­ша­ва­ти СФР Ју­го­сла­ви­ја, ма­да је књи­га би­ла до­вр­ше­на још 1989. Ту др­жа­ву од­нео је ви­хор Тре­ће­га бал­кан­ског ра­та, ко­ји је „на овим про­сто­ри­ма“ ду­нуо о 50-го­ди­шњи­ци Дру­гог свет­ског ра­та раз­бук­тав­ши се 6. IV 1992. го­ди­не, на дан кад је при­зна­та Бо­сна и Хер­це­го­ви­на и на дан ка­да је, 1941, Хи­тле­ро­ва Не­мач­ка бом­бар­до­ва­ла Бе­о­град.
     У ме­ђу­вре­ме­ну, на го­вор­ном про­сто­ру („бив­ше­га“) срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка сва­шта се ис­по­до­га­ђа­ло око то­га но­ми­нал­но (али не и ствар­но) не­ста­лог је­зи­ка, али се ни­је пре­ви­ше то­га про­ме­ни­ло у ње­му. У са­мо­ме том је­зи­ку – ко­ли­ко је то мо­гу­ће са­гле­да­ти с об­зи­ром на све до­не­дав­но за­че­пље­не ка­на­ле ко­му­ни­ка­ци­је гра­ђа­на три­ју ре­пу­бли­ка срп­ског је­зи­ка, Ср­би­је, Цр­не Го­ре и Срп­ске, с гра­ђа­ни­ма Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске и Фе­де­ра­ци­је БиХ – ни­је се бит­ни­је про­ме­нио рас­по­ред си­стем­ских ка­те­го­ри­ја, си­стем­ских стан­дард­но­је­зич­ких је­ди­ни­ца, ни­ти је ну­жно су­штин­ски ме­ња­ти њи­хов опис из­ло­жен у овој књи­зи. Све што ту сто­ји, па и по­гла­вље I (На­че­ла на­ше је­зич­ке по­ли­ти­ке), и да­ље се до­бро др­жи. И кад би се књи­га на­но­во пи­са­ла, све што је бит­но, из­у­зев на­зи­ва на­шег је­зи­ка, оста­ло би у су­шти­ни исто­вет­но.
     Ка­да је реч о дво­ји­ци углед­них ауто­ра ове књи­ге, ака­де­ми­ци­ма Па­влу Иви­ћу и Ми­тру Пе­ши­ка­ну – уз Мил­ку Ивић нај­и­стак­ну­ти­јим срп­ским лин­гви­сти­ма дру­ге по­ло­ви­не 20. сто­ле­ћа – њих је, на­жа­лост, угра­би­ла смрт у дру­гом де­лу по­след­ње де­це­ни­је про­те­клог ми­ле­ни­ју­ма: М. Пе­ши­ка­на 8. VII 1996. а П. Иви­ћа 19. IХ 1999. го­ди­не. Пра­зни­на ко­ју су та дво­ји­ца лин­гви­ста оста­ви­ли за со­бом те­шко ће се по­пу­ни­ти, али ће оста­ти њи­хо­во раз­гра­на­то де­ло, чвр­сто за­сно­ва­но на ис­тра­жи­ва­њу, от­кри­ва­њу и ува­жа­ва­њу је­зич­ких чи­ње­ни­ца. Ин­тер­пре­та­ци­ја тих чи­ње­ни­ца у не­ким ва­жним по­је­ди­но­сти­ма зна­ла је и зна, по­не­кад и пре­ви­ше, за­ви­си­ти од не­по­вољ­них из­ван­је­зич­ких чи­ни­ла­ца (ка­кав је слу­чај осо­би­то с бив­шом и да­на­шњом Хр­ват­ском), ко­ји­ма су се та дво­ји­ца ве­ли­ких лин­гви­ста успе­шно од­у­пи­ра­ли ко­ли­ко год је то би­ло мо­гу­ће.
     Ка­да се Бе­о­град­ска књи­га, но­ви из­да­вач овог де­ла, за­ин­те­ре­со­ва­ла да га по­но­во об­ја­ви, нас дво­ји­ца пред­ло­жи­ли смо да се у њој ни­шта бит­но не ме­ња, да оста­не свих 10 по­гла­вља (по­гла­вља I–VI­II + Реч­ник и Ре­ги­стар пој­мо­ва), с тим што би се до­да­ло нул­то по­гла­вље – 0. Стан­дард­ни је­зик и је­зич­ки стан­дард.* Ко же­ли ла­ко ће про­ве­ри­ти да је на мно­гој стра­ни­ци пр­во­бит­ног из­да­ња што­шта из­ме­ње­но, до­пу­ње­но и оса­вре­ме­ње­но, но­вим при­ме­ри­ма обо­га­ће­но, на шта су ути­ца­ла и но­ва, у ме­ђу­вре­ме­ну при­хва­ће­на, пра­во­пи­сна пра­ви­ла. За­др­жа­ва­ју­ћи и пр­во по­гла­вље из прет­ход­ног из­да­ња књи­ге (I. На­че­ла на­ше је­зич­ке по­ли­ти­ке), и ми и њен но­ви из­да­вач чи­ни­мо то и због Па­вла Иви­ћа, чи­ја је сва­ка реч би­ла дра­го­це­на, али и за­то што ми­сли­мо да је ње­гов са­др­жај и да­ље ак­ту­е­лан. Уоста­лом, са­ми ће чи­та­о­ци до­бро раз­у­ме­ти шта је и да­нас ак­ту­ел­но, бар у на­че­лу, а шта је из­гу­би­ло праг­ма­тич­ку вред­ност. Ко­а­у­то­ри тог по­гла­вља ни­су кри­ви што су се, во­љом исто­ри­је, дру­штве­не при­ли­ке то­ли­ко из­ме­ни­ле да је мно­го шта у ње­му за­ста­ре­ло, и то не то­ли­ко у на­чел­ном ко­ли­ко у праг­ма­тич­ком сми­слу.
     Ка­ко се у нул­том при­ло­гу осве­тља­ва но­ва (со­цио)лин­гви­стич­ка си­ту­а­ци­ја на го­вор­ном про­сто­ру „бив­ше­га“ срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка (с на­вод­ни­ци­ма или без њих), у ме­ђу­вре­ме­ну из­де­ље­ног на три но­ми­нал­но но­ва је­зич­ка под­руч­ја, срп­ско, хр­ват­ско и бо­шњач­ко, – чи­та­о­ци Срп­ско­га је­зич­ког при­руч­ни­ка има­ће при­ли­ке да и са­ми упо­ре­де и про­ве­ре шта се зби­ло с истим је­зи­ком, што се „про­мет­нуо“ у три но­ми­нал­но раз­ли­чи­та је­зи­ка, у три на­ци­о­нал­на је­зич­ка стан­дар­да, ко­ји­ма су при­дру­же­на од­го­ва­ра­ју­ћа обе­леж­ја, је­зи­ко­слов­на и со­ци­о­лин­гви­стич­ка. У до­дат­ном при­ло­гу, раз­у­ме се, по­себ­на па­жња по­све­ћу­је се срп­ско­ме је­зич­ком стан­дар­ду, ње­го­вој са­да­шњо­сти и бу­дућ­но­сти, с освр­том на ње­го­ву про­шлост, ко­ја је ну­ди­ла мно­го при­ви­да и мно­го из­гле­да да што­шта бу­де друк­чи­је и бо­ље.
     У на­ве­де­ном нул­том при­ло­гу опи­сан је бит­но из­ме­ње­ни со­ци­о­лин­гви­стич­ки оквир су­штин­ски ста­ро­га (истог) је­зи­ка, ко­ји се раз­ло­жио на три но­ва. Тај оквир је да­нас та­кав да го­то­во ви­ше ни­ко не го­во­ри о срп­ско­хр­ват­ском (је­зи­ку), ко­ји се, кад се тај сло­же­ни на­зив ипак мо­ра упо­тре­би­ти, обич­но ста­вља под на­вод­ни­ке. Рет­ко се са­да го­во­ри и о две­ма ва­ри­јан­та­ма исто­га стан­дард­ног је­зи­ка (ис­точ­ној и за­пад­ној, бе­о­град­ској и за­гре­бач­кој, срп­ској и хр­ват­ској), ко­је је де­лио, спа­јао и не­у­тра­ли­зо­вао бо­сан­ско­хер­це­го­вач­ки стан­дард­но­је­зич­ки из­раз (бх. сј. из­раз). Са­да се нај­че­шће го­во­ри о три­ма је­зи­ци­ма, срп­ском, хр­ват­ском и (кад се мо­ра) бо­шњач­ком.  На­и­ме, бх. сј.  из­раз су­зио се на му­сли­ма­не/Му­сли­ма­не/Бо­шња­ке, али се по­гре­шно про­звао бо­сан­ским је­зи­ком, упр­кос то­ме што су му­сли­ма­ни/Му­сли­ма­ни од­лу­чи­ли да се на­зо­ву Бо­шња­ци­ма. Та­ко је на­зив њи­хо­вог је­зи­ка, у њи­хо­вом стан­дар­ду, остао у рас­ко­ра­ку са са­мо­о­да­бра­ним ет­нич­ким име­ном.
     По­што у БиХ и дру­где жи­ве Ср­би, Хр­ва­ти и Бо­шња­ци – ко­ји се за­ви­чај­но, али не и ет­нич­ки, зо­ву Бо­сан­ци­ма и Хер­це­гов­ци­ма, баш као што се дру­где зо­ву Шу­ма­дин­ци­ма, Вој­во­ђа­ни­ма, Кра­ји­шни­ци­ма, Бо­ке­љи­ма, Дур­ми­тор­ци­ма, Ис­тра­ни­ма, Дал­ма­тин­ци­ма, Сла­вон­ци­ма и сл. – на­зив бо­сан­ски  сми­слен  је  оно­ли­ко ко­ли­ко су (би­ли) сми­сле­ни на­зи­ви ју­го­сло­вен­ски/ју­го­сла­вен­ски, илир­ски, сло­вин­ски, сла­вон­ски, цр­но­гор­ски или вој­во­ђан­ски  (је­зик), с тим што је у но­ви­је вре­ме са­мо пр­во­на­ве­де­ни по­не­кад био у упо­тре­би код рад­ни­ка бив­ше СФР Ју­го­сла­ви­је у ино­стран­ству. Или је сми­слен оно­ли­ко ко­ли­ко би био сми­слен на­зив хер­це­го­вач­ки (је­зик) кад би се при­ме­нио по ло­ги­ци „бо­сан­ско­га“, без об­зи­ра на то што су (ис­точ­но)хер­це­го­вач­ки го­во­ри у нај­у­жој осно­ви­ци це­ло­га стан­дард­ног је­зи­ка, па и ње­го­во­га нај­ма­ње­га и нај­но­ви­јег огран­ка. То јест, на­зив „бо­сан­ски је­зик“ уоп­ште ни­је сми­слен, ни­ти га Ср­би и Хр­ва­ти мо­гу та­квим до­жи­ве­ти. Они га до­жи­вља­ва­ју као пре­тен­зи­ју да се њи­ме, као „др­жав­ним је­зи­ком“, по­кри­је це­ла БиХ, као на­сто­ја­ње да се за­там­ни или оспо­ри срп­ски и хр­ват­ски ет­нич­ки/на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет у тој зе­мљи. О то­ме се, сво­јим од­лу­ка­ма бр. 1 и 11, из­ја­снио и све­а­ка­де­миј­ски и све­у­ни­вер­зи­тет­ски Од­бор за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка (осно­ван 12. ХII 1997. го­ди­не), па је у пр­вој од њих ре­че­но да се тре­ћа ва­ри­јан­та бив­ше­га срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка мо­же на­зва­ти, кад се мо­ра, са­мо бо­шњач­ким је­зи­ком – у скла­ду с ет­но­ни­мом Бо­шња­ци. Од­бор, раз­у­ме се, ни­је био над­ле­жан ни да „при­зна“ ни да „оспо­ри“ тре­ћу ва­ри­јан­ту истог је­зи­ка као за­се­бан је­зик, али је био ду­жан упо­зо­ри­ти на нео­др­жи­вост при­де­ва/атри­бу­та бо­сан­ски уз име­ни­цу је­зик. И он је то учи­нио, али се над­ле­жност Од­бо­ра про­те­же са­мо на но­ви го­вор­ни про­стор срп­ско­га је­зи­ка.
     Ауто­ри овог пред­го­во­ра, и ко­а­у­то­ри ове књи­ге с још дво­ји­цом са­да по­кој­них ко­ле­га, као са­да­шњи пред­сед­ник и се­кре­тар Од­бо­ра за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка, би­ли су ду­жни да упо­зо­ре и на ово пе­тља­ње око „бо­сан­ског је­зи­ка“, јер је за­пра­во по­сре­ди тер­ми­но­ло­шка круп­ни­ца од да­ле­ко­се­жног зна­ча­ја.
     Они се на­да­ју да ће но­во, до­не­кле из­ме­ње­но и по­не­што до­пу­ње­но, из­да­ње Је­зич­ког при­руч­ни­ка – ко­ји је, на пред­лог но­вог из­да­ва­ча, по­стао Срп­ски је­зич­ки при­руч­ник – би­ти ко­ри­сно и као са­вет­ник нај­ши­рој чи­та­лач­кој пу­бли­ци, а не са­мо те­ле­ви­зиј­ским и ра­диј­ским по­сле­ни­ци­ма, за ко­је је пр­во­бит­но био пи­сан. И пр­во­бит­но из­да­ње има­ло је ва­ља­ног од­је­ка не са­мо 1991. не­го и по­то­њих го­ди­на и из­ван те­ле­ви­зиј­ских и ра­диј­ских кру­го­ва, ме­ђу гле­да­о­ци­ма и слу­ша­о­ци­ма са­да мно­го број­ни­јих ста­ни­ца ко­је за­ни­ма стан­дард­ни је­зик као це­ли­на, као је­зик кул­ту­ре и све­га јав­ног жи­во­та, усме­ног и пи­сме­ног. Та­квом од­је­ку на­да­ју се и овог пу­та.