Силвија Луковић-Булат, Светлана Мирчов,
Мирослава Луковић

ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ЦИТАТА

     Збир­ка ко­ја је пред ва­ма на­ста­ла је на­шим ду­го­го­ди­шњим ра­дом. Чи­ни­ло нам се да ту­ђе ми­сли и ту­ђе ис­ку­ство мо­гу и на­ма са­мо да по­мог­ну. Сви ти сјај­ни ауто­ри ко­ји су о мно­го че­му ми­сли­ли, ве­ру­је­мо да су ми­сли­ли не са­мо за се­бе не­го и за нас.

     По­че­ли смо од оних кла­сич­них из­ре­ка ко­је су нам се учи­ни­ле са­свим ак­ту­ел­ним и да­нас, па за­тим кроз вре­ме све до да­на­шњих да­на. То што је мо­жда ма­ње оних са­вре­ме­них, ве­ро­ват­но је по­сле­ди­ца то­га што је по­треб­но вре­ме да по­твр­ди ва­ља­ност ре­че­ног. Тру­ди­ле смо се да у књи­гу уне­се­мо не са­мо ци­та­те из свих вре­ме­на већ и из свих де­ло­ва све­та.
     Ци­та­ти ко­је смо уне­ле го­во­ре о свим об­ли­ци­ма по­на­ша­ња љу­ди и дру­штва у ко­ме жи­ве, осе­ћа­њи­ма ко­ја има­ју и о оно­ме што их као љу­де му­чи, ра­ду­је, чи­ни срећ­ним; го­во­ре и о де­ло­ва­њу љу­ди и по­сле­ди­ца­ма њи­хо­вог де­ло­ва­ња, о људ­ским на­ра­ви­ма и прин­ци­пи­ма; го­во­ре и о све­ту у ко­ме жи­ви­мо и о мно­го че­му у ње­му и мно­ги­ма ко­ји с на­ма тај жи­вот де­ле.
     Мно­ги ауто­ри су го­во­ри­ли о зна­че­њу из­ре­ка, мак­си­ма, по­сло­ви­ца… од Гр­ка и Ла­ти­на до да­нас.
     Се­не­ка ка­же:
     – По­у­ке и мак­си­ме од ве­ли­ког су зна­ча­ја; не­ко­ли­ко ко­ри­сних, при ру­ци, чи­не ви­ше за сре­ћан жи­вот не­го то­мо­ви и то­мо­ви књи­га, ко­је не зна­мо ни где би­смо на­шли.
     Ге­те ће ре­ћи:
     – Ми тре­ба да из­го­ва­ра­мо вред­ни­је мак­си­ме док год мо­гу да ко­ри­сте све­ту.
     Џон Мор­ли, ен­гле­ски пу­бли­ци­ста и по­ли­ти­чар ка­же:
      – Мак­си­ме или афо­ри­зми: се­ти­мо се да су оне му­дро­сти жи­во­та, пра­ва со ли­те­ра­ту­ре и да су нај­дра­го­це­ни­је оне књи­ге  ко­је су ис­пу­ње­не њи­ма, да су оне оно глав­но шта чо­век тре­ба да тра­жи чи­та­ју­ћи књи­ге.
     Ме­ша Се­ли­мо­вић ка­же:
      – Кад љу­ди про­на­ђу ли­је­пу ми­сао, тре­ба­ло би да је чу­ва­ју под ста­клом да се не ис­пр­ља.
     На­ма се чи­ни да се ова­ко ску­пље­не ми­сли ве­ли­ког бро­ја ауто­ра мо­гу чи­та­ти, ко­ри­сти­ти и кад нам је по­треб­но да се на­сме­је­мо, и кад нам је по­треб­но да не­ко са на­ма пла­че, и кад нам је по­треб­но да до­бро раз­ми­сли­мо о оно­ме шта је би­ло и о оно­ме шта би мо­гло би­ти.      Да би се чи­та­о­ци бо­ље сна­ла­зи­ли у овој књи­зи од пре­ко пет­на­ест хи­ља­да ци­та­та, гра­ђу смо рас­по­ре­ди­ле пре­ма те­ма­ма о ко­ји­ма ци­та­ти го­во­ре, и до­би­ле смо 540 пред­мет­них од­ред­ни­ца.
     Ра­ди лак­шег ко­ри­шће­ња на кра­ју књи­ге се на­ла­зе два ре­ги­стра – аутор­ски и пред­мет­ни.
     У аутор­ском ре­ги­стру, осим по­пи­са свих за­сту­пље­них ауто­ра, на­ла­зе се и основ­ни би­о­граф­ски по­да­ци за сва­ко­га од њих. Пред­мет­ни ре­ги­стар са­др­жи по­пис од­ред­ни­ца уз окви­ру ко­јих су раз­вр­ста­ни сви на­ве­де­ни ци­та­ти.
     Је­дан од ауто­ра из на­ше књи­ге је ка­зао да је­ди­но здра­вља и зна­ња ни­је ни­ка­да до­ста. Што се здра­вља ти­че, ни­смо струч­не, на­жа­лост. А ако чи­та­о­ци ову на­шу књи­гу до­жи­ве као ма­кар је­дан ма­ли при­лог зна­њу, наш труд ни­је био уза­лу­дан.