Др Ар­чи­балд Рајс, швај­цар­ски про­фе­сор ко­ји је са Ср­би­ма про­вео Пр­ви свет­ски рат, у сво­јим по­ру­ка­ма ука­зу­је на узро­ке ве­ли­ких по­ре­ме­ћа­ја у срп­ском дру­штву, на­сто­је­ћи да пред­ста­ви опа­сно­сти ко­је вре­ба­ју Ср­бе и спре­чи еро­зи­ју ле­пих пред­ста­ва ко­је је сте­као о њи­ма.

А5, броширан повез, 96 страна    Цена: 195 динара

     У то­ку по­след­ње де­це­ни­је ХХ и на са­мом по­чет­ку ХХI ве­ка Ср­би­ја се на­шла у си­ту­а­ци­ји ко­ја под­се­ћа на ону из Пр­вог свет­ског ра­та.
     У два по­след­ња ве­ка не­при­ја­тељ­ства про­тив Ср­ба има­ла су за циљ не са­мо вој­ну по­бе­ду, не­го и би­о­ло­шко за­ти­ра­ње на­шег на­ро­да, што су у но­ви­јој исто­ри­ји ис­ку­си­ли са­мо Јер­ме­ни у вре­ме Пр­вог и Је­вре­ји у вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та.
     Ка­да се да­нас го­во­ри о до­га­ђа­ји­ма у то­ку по­след­ње де­це­ни­је про­шлог и пр­ве де­це­ни­је овог ве­ка, он­да се, че­сто од не­до­бро­на­мер­них љу­ди у Ср­би­ји, ка­же да ми тре­ба да се су­о­чи­мо с на­шом про­шло­сти ко­ја до­се­же са­мо у вре­ме вла­да­ви­не Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа. То вре­ме и све што се до­га­ђа по­сле ње­го­вог од­ла­ска је на­ша са­да­шњост.
     Да би срп­ски на­род из­бе­гао но­во роп­ство, у ХХI ве­ку мо­ра се су­о­чи­ти са свим оним што је до­жи­вео у то­ку Пр­вог свет­ског ра­та, јер то је ње­го­ва пра­ва про­шлост ко­ја пред­ста­вља нај­све­тли­ји део ње­го­ве исто­ри­је. Од свих са­ве­зни­ца зе­ма­ља Ан­тан­те Ср­би­ја је под­не­ла убе­дљи­во нај­ве­ће жр­тве, од че­га су има­ли ве­ли­ке ко­ри­сти и они ко­ји је да­нас нај­ви­ше на­па­да­ју.
      Мо­ра­мо увек има­ти у ви­ду да је Аустро­у­гар­ска кре­ну­ла на Ср­би­ју 1914. го­ди­не с ге­но­цид­ном иде­јом „Ср­би­ја мо­ра да црк­не – Ser­bien muss star­ben“. Ње­на вој­ска, ис­пу­ње­на пре све­га вер­ском мр­жњом, ко­јој се убр­зо при­дру­жи­ла цар­ска Не­мач­ка и Бу­гар­ска, за­јед­но с при­пад­ни­ци­ма дру­гих на­ро­да у сво­јим ре­до­ви­ма, по­чи­ни­ла је не­чу­ве­на звер­ства.
     Стра­да­ње срп­ског на­ро­да, без об­зи­ра на то што је увек био на стра­ни пра­вед­них по­бед­ни­ка, по­но­ви­ло се у Дру­гом свет­ском ра­ту 1941–1945. и, по тре­ћи пут у ХХ ве­ку, у гра­ђан­ском ра­ту на про­сто­ри­ма пре­ђа­шње Ју­го­сла­ви­је, 1991–1995. го­ди­не. Због све­га то­га, сти­че се ути­сак да су Ср­би пре­пу­ште­ни са­ми се­би и да су их рат­ни са­ве­зни­ци на­пу­сти­ли. То је ве­ли­ка не­прав­да ко­ја се чи­ни пре­ма срп­ском на­ро­ду јер је на те­ме­љи­ма ве­ли­чан­стве­них по­бе­да ње­го­ве вој­ске од 1914. до 1918. го­ди­не ство­ре­на Кра­ље­ви­на Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца са оним ју­жно­сло­вен­ским на­ро­ди­ма ко­ји су би­ли под вла­шћу Аустро­у­гар­ске мо­нар­хи­је и би­ли агре­со­ри на Ср­би­ју, а по­том као при­пад­ни­ци но­ве др­жа­ве из­бе­гли да сно­се по­сле­ди­це рат­них зло­чи­на и пла­ћа­ње рат­не од­ште­те. Ти на­ро­ди, иако ини­ци­ја­то­ри раз­би­ја­ња СФРЈ, да­нас оп­ту­жу­ју Ср­би­ју за ге­но­цид, ко­ји она ни­кад у сво­јој исто­ри­ји ни­је по­чи­ни­ла, тра­же­ћи од ње пла­ћа­ње од­ште­те, а при том за­бо­ра­вља­ју да су у те­ме­ље др­жа­ва ко­је са­да има­ју узи­да­не ко­сти срп­ског на­ро­да про­су­те то­ком Пр­вог свет­ског ра­та. Не­при­ја­те­љи срп­ског на­ро­да, ко­јих има и у са­мој Ср­би­ји, оп­ту­жу­ју наш на­род за ве­ли­ко­срп­ске те­жње ко­је су, пре­ма њи­ма, узро­ко­ва­ле раз­би­ја­ње СФРЈ. На­рав­но, то је ве­ли­ка не­и­сти­на, јер ни­је­дан озби­љан др­жав­ник, ко­ји је по­те­као из срп­ског на­ро­да од Га­ра­ша­ни­на до да­на­шњих да­на, ни­је за­сту­пао та­кву иде­ју.
     Из из­ве­шта­ја про­фе­со­ра Рај­са ја­сно се уоча­ва да је се­ме мр­жње пре­ма срп­ском на­ро­ду по­се­ја­но у ве­ко­ви­ма Аустро­у­гар­ске мо­нар­хи­је и уз све­срд­ну по­моћ Ва­ти­ка­на и аустриј­ске, бу­гар­ске и не­мач­ке штам­пе. Ин­док­три­ни­ра­ни аустриј­ски офи­ци­ри, че­сто и сло­вен­ског по­ре­кла, ши­ри­ли су ла­жи о Ср­би­ма и срп­ским вој­ни­ци­ма пред­ста­вља­ју­ћи их као вар­ва­ре, ди­вља­ке, пљач­ка­ше и уби­це. До­шав­ши у Ср­би­ју на по­зив срп­ске вла­де пре­ко Ни­ко­ле Пе­тро­ви­ћа, срп­ског кон­зу­ла у Же­не­ви, а на пред­лог Сто­ја­на Про­ти­ћа, Рајс је мо­гао у сво­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма до­ћи до са­свим су­прот­ног за­кључ­ка. Ср­би су се бо­ри­ли ча­сно и ви­те­шки, по­шту­ју­ћи ху­ма­ни­тар­но пра­во, до­сто­јан­ство и ме­ђу­на­род­не кон­вен­ци­је о по­сту­па­њу с рат­ним за­ро­бље­ни­ци­ма. Он на­во­ди ре­чи аустриј­ског по­руч­ни­ка у за­ро­бље­нич­ком ло­го­ру ко­ји ка­же за ко­ман­дан­та ло­го­ра: „Пу­ков­ник Илић је за нас као дру­ги отац.“ То је, нај­ве­ро­ват­ни­је, је­дан од раз­ло­га што је про­фе­сор Ар­чи­балд Рајс за­во­лео срп­ског вој­ни­ка до обо­жа­ва­ња, не ме­ња­ју­ћи ту на­кло­ност до кра­ја свог жи­во­та. То сво­је ви­те­штво срп­ски вој­ник је фор­ми­рао у свом ро­ди­тељ­ском до­му, јер га је срп­ски на­род сти­цао ве­ко­ви­ма на­сто­је­ћи да се осло­бо­ди роп­ства под срп­ским за­во­је­ва­чем. Та­кав је­дан при­мер на­ве­шће­мо без по­ми­ња­ња име­на, јер је та­квих би­ло мно­го ши­ром на­ше Ср­би­је… Кре­ну­смо нас че­тво­ри­ца ро­ђе­не бра­ће. Био сам нај­мла­ђи, тек што сам се био оже­нио, а мо­ја бра­ћа су већ има­ла и де­цу… Оца ни­смо има­ли, мај­ка нам је би­ла све… Ста­до­смо пред њом. По­љу­би­смо је у ру­ку. Сте­гло нам се ср­це, али ви­ди­мо ње­но од­луч­но ли­це, без су­за и че­ка­мо шта ће да нам ка­же… А она ће: „Мо­ји си­но­ви, мо­ји со­ко­ло­ви, оца не­ма­те да вас ис­пра­ти, али не ма­ри. Ви иде­те у рат. Са мр­твог ни­шта не узи­мај­те, ту­ђе не ди­рај­те… Не­мој­те да чу­јем ру­жну реч о ва­ма… Не до­ла­зи­те ми по­ку­ње­на че­ла!“ Овај нај­мла­ђи брат опи­су­је свој до­дир са дво­ји­цом Бу­га­ра… Од оруж­ја имам са­мо бом­бе… па при­ђем на три-че­ти­ри ко­ра­ка до њих, диг­нем бом­бу и ка­жем – пре­дај­те се… Они за­ку­ка­ше: „Не, брат­ко, не те­пај нас…“ Гле­дам их, мла­ди су, мо­гао бих бом­бом да их рас­ко­ма­дам, али за­што да то учи­ним, ни­су они кри­ви за овај рат… Њих дво­ји­цу лич­но пре­дам ко­ман­ди­ру… Кад је про­би­јен фронт, бр­зо смо сти­гли ку­ћи. У ста­ву мир­но сва че­тво­ри­ца бра­ће на­ђо­смо се пред мај­ком, сви смо пре­жи­ве­ли рат.“ На­во­ди­мо дру­ги при­мер че­тво­ри­це бра­ће, та­ко­ђе не на­во­де­ћи њи­хо­ва име­на, ко­ји ни­су има­ли рат­не сре­ће, па су иза њих оста­ла че­ти­ри крај­пу­та­ша у бр­ди­ма Ср­би­је, а њи­хо­ве ко­сти ра­се­ја­не од зло­гла­сног аустриј­ског ло­го­ра Аша­ху до Пла­ве гроб­ни­це код грч­ког остр­ва Ви­до.
     Про­фе­сор Рајс је од 1914. до 1918. на­пи­сао не­ко­ли­ко књи­га и око 800 чла­на­ка о Ср­би­ма ко­ји су сна­жно од­јек­ну­ли и про­бу­ди­ли са­вест чо­ве­чан­ства, јер је чи­тав свет та­ко са­знао за су­ро­ва и стра­шна зло­де­ла ко­ја су у Ср­би­ји по­чи­ни­ли Аустро­у­га­ри, Нем­ци и Бу­га­ри. Наш на­род је имао и има ве­ли­ких при­ја­те­ља ме­ђу стран­ци­ма, али је при­ја­тељ­ство про­фе­со­ра Рај­са до да­нас не­пре­ва­зи­ђе­но. Че­сто се ис­ти­че да је за вре­ме тра­ја­ња ра­та овај хра­бри и сме­ли ху­ма­ни­ста – „вој­ник прав­де, исти­не и пра­ва“, „вре­део на­шој отаyби­ни ви­ше не­го ди­ви­зи­ја вој­ни­ка на бој­ном по­љу“.
     Рај­сов ру­ко­пис Чуј­те, Ср­би, за­вр­шен 1. ју­на 1928. го­ди­не, мо­гао је би­ти до­сту­пан ши­рој јав­но­сти по­сле ње­го­ве смр­ти 8. ав­гу­ста 1929. го­ди­не. То се ни­је до­го­ди­ло, као и с не­ким дру­гим ње­го­вим пи­са­ним до­ку­мен­ти­ма, због „ми­ра у ку­ћи“ у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји, а у ав­но­јев­ској због по­гре­шног по­и­ма­ња и ту­ма­че­ња пој­ма брат­ства–је­дин­ства. Овај Рај­сов спис мо­же се не­ки­ма учи­ни­ти пре­те­ра­ним у кри­ти­ци не­га­тив­них по­ја­ва, што не би би­ло тач­но ни пра­вед­но, јер је он био и остао је­дан од нај­ве­ћих, из­над све­га до­бро­на­мер­них и објек­тив­них, чак крај­ње по­жр­тво­ва­них и не­се­бич­них при­ја­те­ља Ср­би­је и срп­ског на­ро­да ко­је је он уоп­ште имао у те­шким да­ни­ма Пр­вог свет­ског ра­та, али и у по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду у ко­ме је до­жи­вео раз­о­ча­ра­ња и ве­ли­ке увре­де. Сам ка­же: „Не­ћу скри­ти од вас ни­шта бит­но од оно­га што сам ви­део, јер пра­ви при­ја­тељ ни­је онај ко­ји вам ла­ска, већ онај ко­ји вам ка­же исти­ну, це­лу исти­ну.“ Ово је ње­гов пра­ви по­ли­тич­ки те­ста­мент јер же­ли да се Ср­би­ја вра­ти на пра­ви пут по­што се по­сле ра­та су­о­чио с гру­бом ствар­но­шћу и схва­тио да су рас­пр­ше­не све ње­го­ве илу­зи­је о ства­ра­њу у Ср­би­ји „нај­бо­љег од свих дру­шта­ва“.
     У ру­ко­пи­су Рајс го­во­ри о вр­ли­на­ма ко­је су се ис­по­ља­ва­ле у ра­ту и ма­на­ма ко­је су се очи­та­ва­ле већ у не­по­сред­ном по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду.
     Од вр­ли­на се по­себ­но ис­ти­чу хра­брост, ро­до­љу­бље, го­сто­љу­бље, ми­ло­ср­ђе, по­нос и би­стри­на.
     Рајс, пра­вед­но, крај­ње при­ја­тељ­ски ис­ти­че и ма­не срп­ског на­ро­да, апо­стро­фи­ра­ју­ћи оне нај­по­губ­ни­је. Го­во­ри о не­ра­ду, кла­ња­њу бо­гат­ству, не­за­хвал­но­сти (за­хвал­ност се очу­ва­ла ме­ђу си­ро­ти­њом), по­вр­шно­сти, под­ми­тљи­во­сти, де­фор­ми­са­ној ин­те­ли­ген­ци­ји (то је би­ло уоч­љи­во и у ра­ту), по­себ­но о по­ли­ти­ча­ри­ма-стран­ча­ри­ма и стран­ча­ре­њу, ко­руп­ци­ји, гра­бље­њу за власт и про­па­сти пар­ла­мен­та­ри­зма ис­ти­чу­ћи до­ми­нант­ност лич­ног ин­те­ре­са при че­му на­во­ди лич­ност пред­сед­ни­ка вла­де Ни­ко­ле Па­ши­ћа: „Тај чо­век је, јав­но при­зна­јем, мно­го учи­нио за ва­шу зе­мљу… он је то учи­нио за­то што су му се лич­ни ин­те­ре­си по­кла­па­ли са ин­те­ре­си­ма зе­мље.“
     Овом при­ли­ком су са­мо спо­ме­ну­та не­ка за­па­жа­ња др Рај­са, али пра­ви увид у са­др­жај ове књи­ге мо­же се сте­ћи па­жљи­вим чи­та­њем. По­себ­но де­ло­ви тек­ста ко­ји се од­но­се на ма­не и да­нас су ве­о­ма ак­ту­ел­ни, па би пред­став­ни­ци свих стра­на­ка, без из­у­зет­ка, тре­ба­ло да ви­ше пу­та иш­чи­та­ва­ју ову књи­гу ка­ко би из­ву­кли по­у­ку да нам не­сре­ћа не бу­де пра­ти­лац и у бу­дућ­но­сти.
     Као што не тре­ба да за­бо­ра­ви­мо на по­ру­ке ко­је нам је у овом сво­је­вр­сном те­ста­мен­ту оста­вио наш осве­до­че­ни при­ја­тељ, Ср­би­ја ни­кад не мо­же за­бо­ра­ви­ти на стра­да­ње сво­га на­ро­да и вој­ске у то­ку Пр­вог свет­ског ра­та. Ср­би­ја је у овом ра­ту из­гу­би­ла 30% свог ста­нов­ни­штва, од че­га су 54% би­ли они од 18 до 55 го­ди­на, да­кле ре­про­дук­тив­ни део.
     За­хва­љу­ју­ћи ис­тра­жи­ва­њи­ма Ар­чи­бал­да Рај­са, мо­гло се до­ћи до бро­ја на­ших жр­та­ва у овој свет­ској тра­ге­ди­ји, ко­ји је из­но­сио 1.300.000, где су убро­ја­ни и они по­ги­ну­ли у бор­би.
     Пре­ма про­це­ни др Рај­са, у Ма­чви и Под­ри­њу 1914. го­ди­не број жр­та­ва је из­но­сио око 4.000.
     Ка­та­стро­фал­на епи­де­ми­ја пе­га­вог ти­фу­са на кра­ју 1914. и у пр­вој по­ло­ви­ни 1915. го­ди­не, ко­ји су пре­не­ли обо­ле­ли аустро­у­гар­ски вој­ни­ци, од­не­ла је мно­го жр­та­ва ка­ко у на­ро­ду та­ко и у вој­сци. Пре­ци­зних по­да­та­ка о бро­ју жр­та­ва ове епи­де­ми­је не­ма, јер је ар­хи­ва о то­ме уни­ште­на у Кра­ље­ву за вре­ме по­вла­че­ња 1915. го­ди­не. Ра­чу­на се да је у овој епи­де­ми­ји обо­ле­ло ви­ше од 500.000 ли­ца, а број умр­лих је из­но­сио од 150.000 до 200.000, од че­га 30.000 вој­ни­ка. Пре­ма хо­ланд­ском ле­ка­ру Ti­en­ho­ven-у, број жр­та­ва епи­де­ми­је је из­но­сио 260.000 љу­ди.
     У то­ку аустро­у­гар­ске оку­па­ци­је, у Аустро­у­гар­ску је де­пор­то­ва­но пре­ко 150.000 ци­ви­ла, од ко­јих је, због из­у­зет­но ло­ших здрав­стве­них и са­ни­тет­ских при­ли­ка у ло­го­ри­ма, до је­се­ни 1917. го­ди­не умр­ло пре­ко две тре­ћи­не, што Ср­би­ја ни­кад не сме за­бо­ра­ви­ти др­жа­ви ко­ја се сма­тра­ла ви­со­ко­ци­ви­ли­зо­ва­ном.
     Исто­вре­ме­но, од пре­ко 30.000 срп­ских за­ро­бље­ни­ка, ко­ји су као рад­на сна­га ко­па­ли ро­во­ве на пр­вој ли­ни­ји пре­ма ита­ли­јан­ском фрон­ту, у жи­во­ту је оста­ло све­га око 5.000.Ка­да је реч о за­ро­бље­ни­ци­ма, Рајс је у јед­ном свом ра­ду о стра­да­њи­ма Ср­ба на­вео по­да­так да су Бу­га­ри при­ли­ком по­вла­че­ња срп­ске вој­ске код При­ле­па уби­ли 18.000 срп­ских за­ро­бље­ни­ка, не по­шту­ју­ћи ме­ђу­на­род­не кон­вен­ци­је о рат­ним за­ро­бље­ни­ци­ма.
     У гу­ду­ра­ма и мо­чва­ра­ма Ал­ба­ни­је оста­ло је 143.000 срп­ских ду­ша, пре­те­жно вој­ни­ка.
     У ло­го­ре у Бу­гар­ску од­ве­де­но је 100.000 Ср­ба, а вра­ти­ло се 50.000.
     У то­ку оку­па­ци­је у То­плич­ком устан­ку стра­да­ло је 35.000, у око­ли­ни Ле­сков­ца 10.000, а у Сур­ду­ли­ци 3.000 ду­ша.
     По­себ­но, ни­је­дан Ср­бин не мо­же опро­сти­ти ни за­бо­ра­ви­ти бу­гар­ским зло­чин­ци­ма зло­де­ло ко­је Рајс на­во­ди: „А шта да ка­же­мо о фак­ту што га је ско­ро из­нео по­што­ва­ни пред­сед­ник Па­шић, да је 8.000 де­вој­чи­ца Срп­ки­ња од 10 до 14 го­ди­на да­то Тур­ци­ма (Бу­га­ри су учи­ни­ли тај „по­клон“) да по­слу­же ха­ре­ми­ма у Ца­ри­гра­ду и по дру­гим ме­сти­ма?“Ср­би­ја не мо­же за­бо­ра­ви­ти ни 264.000 ин­ва­ли­да ра­та што још ви­ше го­во­ри о укуп­ном стра­да­њу у ра­ту 1914–1918.
     Ако се зна да је укуп­на срп­ска по­пу­ла­ци­ја пре из­би­ја­ња ра­та 1914. го­ди­не из­но­си­ла око че­ти­ри и по ми­ли­о­на љу­ди, он­да је ја­сно да су на­пред на­ве­де­ни гу­би­ци оста­ви­ли по­сле­ди­це у од­но­су на при­род­ни при­ра­штај то­ком ХХ ве­ка. За­то с пра­вом срп­ски на­род, а по­себ­но др­жав­ни пред­став­ни­ци, мо­ра­ју по­ста­ви­ти пи­та­ње та­ко­зва­ној ме­ђу­на­род­ној за­јед­ни­ци ко­ју чи­не не­при­ја­те­љи Ср­би­је и ње­ни бив­ши при­ја­те­љи, да ли она же­ли да Ср­би­ја до­жи­ви суд­би­ну Пр­вог свет­ског ра­та и по­но­во пад­не у роп­ство или до­зво­ли да јој се оду­зме 15% ње­не све­те зе­мље. Ово пи­та­ње се мо­ра по­ста­вља­ти стал­но и упор­но, уз на­по­ме­ну да то њен на­род ни­је за­слу­жио и да то не мо­же до­зво­ли­ти.