БЕОГРАДСКА КЊИГА - МАЛО МЕСТО И ВЕЛИКЕ СТРАСТИ

Радослав Павловић

МОЈ РОЂАК СА СЕЛА

Телевизијски роман, књига прва

Рекордна гледаност и популарност Рођака са села најважније су оцене и признање писцу за вредност учињеног. Показало се да вредности уметничког остварења могу бити у сагласности са тиражом и рејтингом. После читања овог телевизијског романа све нам је потаман и све је у некаквом, готово идеалном, складу. Дракче и Врана и сви остали ликови из бриљантне телевизијске серије која је била рекордно гледана и чији се наставак са великим нестрпљењем ишчекује, крећу се кроз радњу романа као идеално срасли књижевној имагинацији аутора и нашем замишљању.

А5, броширан повез, 380 страна ЦЕНА: 648 динара

ИСТОРИЈСКО СРЕДИШТЕ И ПОПРИШТЕ ЖИВОТА

     Обично смо у ситуацији да неки роман прво читамо, па затим гледамо његову филмску или телевизијску екранизацију и верзију. Моћ нашег замишљања радње и јунака тада се сусреће са реализацијом и маштом неког другог. Одмеравамо колико нам нека личност личи на нашу представу створену о њој док смо читали прозни текст и понекад се тешко сродимо са филмском верзијом неког романа. У случају Рођака са села реч је о потпуном складу текста и слике. После читања овог телевизијског романа све нам је потаман и све је у некаквом, готово идеалном, складу. Дракче и Врана и сви остали ликови из бриљантне телевизијске серије која је била рекордно гледана и чији се наставак са великим нестрпљењем ишчекује, крећу се кроз радњу романа као идеално срасли књижевној имагинацији аутора и нашем замишљању.
     Када се приповеда или пише о српском селу, аутори обично, или готово увек, прибегавају стереотипима, обликују карактере са неким овешталим манама, уманитостима, призивају неки шаблонски менталитет нашег сељака, мало-мало па ту продефилује неки бленто, осакаћени умоболник, лудак или примитивац и покварењак. Све се одвија у неком пасторалном амбијенту у коме време споро протиче. Обично је то нека периферија, скрајнута, заостала средина у којој се ништа не дешава, место коме је и Бог рекао лаку ноћ. То је свакако неко споредно место.
     Код Павловића, село је право историјско средиште и поприште живота. Ту све ври од љубави, страсти, разматрања великих тема, сећања на мртве и погинуле, ратове и догађаје који чине историју и упориште нашем трајању. Рат и историја, сва искушења савремености и промена не само да нису мимоишли село или ишчилели из интересовања његових житеља, него се на стваралачки уверљив и вешт начин показују као извориште свих битних догађаја. Све што се дешава у свету и народу и све што нас се тиче, одиграва се управо у селу из Павловићевог телевизијског романа. Једноставно, ненаметљиво, неусиљено, непретенциозно у исказу и само по себи разумљиво, доказујући поново да су за уметност, поред дара, понекад довољне само две даске или малено место и велике страсти.
     Село, дакле, није никакво место повлачења и особењаштва, покушај издвојености и бекства из света, већ жила куцавица народног живота и нације, извор енергије народа. Ту се задобија коначна оцена и рада и живота. Чини ми се да ни један једини пут писац није прибегао неком овешталом стереотипу и јефтином и уобичајеном сликању карактера. Учинило ми се да ће се то десити док сам гледао старог деду Видана из Рамаче који је Малешевићима „долазио на славу пре него што се мој отац родио“. Видим старца који не проговара, одсутно нешто мисли и делује као давно загубљен, сенилан, глув или нем, и који, у ствари, и не зна шта се око њега дешава. Ни у свом селу, ни у свету. Бог сам зна шта он мисли и мисли ли о било чему.
     Седи деда Видан у врх софре и ћути у славском жамору. И онда се одједном из те тешке замишљености која нам делује као изгубљеност, „у часу случајне тишине“, зачује Виданов глас.

     Видан: Кад ће Слободана да врате?
     Степа: Ког Слободана, деда?
     Видан: Ког? Милошевића!
     Степа: Шта ће ти он?
     Видан: Био јунак.
     Степа: Није био, деда.
     Видан: Бога ми, јесте.

     И онда се том разговору прикључује официр и херој из битке на Кошарама, Вранић кога муче хашке муке о којима се на уметнички начин проговара први пут на телевизији. Одједном се пред нашим очима отвара један од највећих проблема којим ће се бавити све генерације овог народа док народа буде. Да ли је требало или није требало да ратујемо за Косово и издржимо још у том рату или је требало одмах заборавити на све „нереалне“ националне циљеве и онако, евроунијатски, прагматично подвити реп.
     Стари Видан је за сада нашао формулу, рекавши: „Добро, децо, да се нагодимо, био је јунак, капитулације.“ Видана мрзи даље да говори и слуша, али мисли му се виде и чују: „И кнез Лазар је био јунак капитулације. И он је изгубио главу.“ Непретенциозни и ћудљиви мудрац.
     Роман Мој рођак са села и телевизијска серија настала с њим и из њега представљају својеврсно упориште за национални идентитет српског народа и његово очување. Аутор није бежао ни од једне актуелне и битне теме нити је радњу романа измештао у село не би ли одбегао у неки шаблон недотупавности сељана. Писци све чешће прибегавају поступку којим из позиције буба-швабе или миша процењују и проматрају историјске догађаје. Лале Павловић је доказао да из перспективе села, односа са прецима и синовима, његови јунаци, а и он сам, све боље гледају и све више виде.
     Рекордна гледаност и популарност Рођака са села најважније су оцене и признање писцу за вредност учињеног. Показало се да вредности уметничког остварења могу бити у сагласности са тиражом и рејтингом. У случају Рођака са села направљен је идеалан склад.

Милорад Вучелић